PRAVJAT, Punat 2021.

Priču „Pravjat“ napisao je po sjećanju dr. Rado Žic Mikulin^{^[1]} srpnja 2021. Za predgovor odabrao i preveo Leonard Eleršek.

PRIČATI PRIČE (ŠTO)

„Pričati priče nije lako. To treba znati!“ To mi je jednom rekao moj djed Mate, koji je znao od svakog događaja napraviti lijepu priču. Kad mi je to rekao bio sam mali i imao otprilike šest godina. Vjerovao sam da to i nije tako teško.

Talijani su kapitulirali. Mi djeca smo preuzeli skrb za goveda, koze, ovce, magarce, konje, krave i volove. Spremilo bi se nas desetorica, a nekad i koji više, i otišli napasati blago, ondje gdje smo mogli, najviše po putovima i u ponekoj zarasloj njivi ili parceli, jer nije bilo ruku koje bi ih obradile. Mlade muškarce i mladiće su pokupili u rat. Ostali su starci, žene, poneki momčić i djeca. Koze bismo vezali na brst, jer one bi, ako nisu vezane, brzo otišle u štetu. Ovce bi prolazile oko nas. Veće životinje se držalo na pašnjacima, ograđenim suhozidom, odakle nisu mogle pobjeći. Tako je bilo sigurnije, da ih neka vojska ne uzme. Mi bismo se skupili pod neki hrast, posjedali oko njega u hladu, a onda bi starija djeca počela pričati priče koje su čuli od očeva, djedova, majki ili baka. Neki su znali puno priča, a drugi manje. Pere i Vlado Fantić (Žic Antičić) znali su jako lijepo ispričati ono što su čuli od starijih. Kako sam i ja čuo puno priča od oca i djedova, majke i baka, i ja sam ih pokušao pričati. U početku mi je to išlo jako loše, zapleo bi se i na kraju od priče nije bilo ništa. Jednom sam to rekao baki. Rekla je: „Sinko, počne se kratkim smješnicama i kratkim pričicama, onim što si sam doživio i što je na pameti, a čini ti se dobrim.“ Rekla mi je da joj pričam što smo sinoć radili kad smo pasli blago. Počeo sam od onog kako smo se svi okupili na Bošcu[2] i onda krenuli prema Susu, kako smo vezali koze na bršljan, a druge životinje stavili, dio u pašnjake, a dio ih je paslo oko nas. Kako smo nabrali puževe, zapalili smo vatru, ispekli ih i slasno pojeli i onda ugasili oganj. Vlado je pričao priču o Piciku i kako su ih Talijani parobrodom teglili sve do ulaza u Puntarsku dragu. Opisivao je kako je pramac gajete sjekao more i kako je čitava gajeta škripala. Iza gajete su ostajali valovi, kao za parobrodom. Njegov otac se bojao da bi se gajeta mogla raspasti od tolike brzine. Kad je završio priču, odveli smo napojiti blago na lokvu. Ponovo smo prevezali koze, pojeli ono što su nam majke spremile za objed, obrisali posude u kojima smo nosili hranu i otišli po vodu na hladenac (živa voda). Tada je Vladin brat Pere ispričao drugu priču o ribarenju i čekanju na obali kod Male Krase, kako su zajedno bacili mrežu, kako su okružili ribu i kako su puno ulovili. Kad je riba bila u kašetama otac rekao: „Ovo idemo odvesti Nijemcima u Krk, jer će nam oni za to dati petrolej za svjetiljku. Ove kašete ćemo odnijeti u Punat i prodati na ribarnici, a po ove će doći naši iz šume[3]. Tako će biti svi podmireni, a mi ćemo opet imati petroleja za ribolov na svijeću i za zaraditi neku liru za hranu.“ Bilo je kasno. Pola sata prije zalaska Sunca spremili smo blago, napojili ga na lokvi od Zavonike i veselo krenuli kući. Baka je tada rekla: „Jesi li vidio kako si tu priču lijepo ispričao. Nije bila ni tako kratka.“ Skoro svakog dana, uvijek kad je imala vremena, pričao sam joj gdje smo bili i što smo radili. Neke stvari, kao onu kako je Kastor ulovio zeca kojega smo oderali, ispekli na ražnju i pojeli, nisam pričao jer iz družbi ne smije izaći van baš svaka psina koju učinimo. To je zakon družbe i tko ga prekrši, leti iz nje i više se nikad ne smije u nju vratiti. Nakon nekog vremena sam i ja počeo pričati priče koje sam čuo od svojih. Svi su ih slušali, a kad bi smo sve završili oko blaga, pitali bi me: „Koju ćeš nam priču danas ispričati?“ To je bio znak da sam naučio pričati priče. Blago smo čuvali za vrijeme II. sv. rata, a i poslije, još barem tri-četiri godine. Lijepe priče pričao je i Rado Brusić Jovanić. Oni su dobili prezime po baki Jovani (Giovanna), koja je to ime dobila jer je rođena negdje u Veneciji. Rado je rekao da mu je baka rekla: „Naučite tuđe jezike, ako ne zbog drugoga, onda zato da vas ne bi netko mogao prevariti.“ Ovce smo naučili na suhi kruh koji smo im davali otkidajući od svojih usta. Ovce su se zato držale blizu nas i čim bi joj pokazao kruh, potrčala bi k tebi. Polako, kako je vrijeme prolazilo, svi su se dobro uvježbali u pričanju priča. Došlo je oslobođenje. Počela je škola. Ona talijanska nije bila priznata i morali smo ispočetka. Talijanski jezik je zamijenio jedan drugi jezik koji mi nismo poznavali, niti su ga naši rabili. Jedan moj suškolac je rekao: „Što je ovo, zar jezik koji mi govorimo nije hrvatski jezik?“ Nismo znali odgovor. Malo smo bili zabezeknuti. Mi na tom drugom jeziku nismo znali pričati priče. Kad smo morali prepričati sadržaj onoga što je pisalo u knjigama, išlo nam je loše. Mučili smo se, dodavali vejotske, talijanske i njemačke riječi. Učitelji i učiteljice su nas ispravljali i mučili se zajedno s nama. Nakon par godina počeli smo koristiti i taj jezik, ali priče smo uvijek pričali na domaćem jeziku, jer na tom drugom nisu tako lijepo zvonile kao na našem domaćem. U internatu, u kojem sam bio kratko vrijeme, navečer bismo, prije počinka, pripovijedali priče na domaćem jeziku, a ako bi netko rekao koju krivu riječ, neki bi mu uvijek doviknuo: „Što je to, zar te tako mati naučila?“ U internatu su bila djeca s cijeloga otoka i iz Primorja, a neki su bili iz Gorskoga kotara, a ti su govorili kajkavski. Tako sam došao u dodir i s tim jezikom. Poslije sam svakoga dana išao pješice do škole u Krku, a nama djeci nije bilo važno je li bila kiša, bura, snijeg ili led. Uvijek bi se našli pokraj brodogradilišta, povezali bi cipele vezicama, objesili ih oko vrata i tako bosi krenuli put Krka. Tamo bi obukli čarape, obuli cipele i uredni došli u školu. Učiteljica Marija Juranić podučavala nas je hrvatskom jeziku. Mučila se s nama, pa je na kraju ipak nešto postigla. „Svladali smo ga!“, rekla bi ona. Jednom je vidjela moje zapise o ribarenju i upitala me: „Zašto tako lijepo i duhovito ne pišeš na Hrvatskome jeziku?“ Pogledao sam je i rekao: „Ča ovo ni Hrvatski? „Rekla je: „Je, je, ali mi imamo štokavski standard.“ Miko Rožin[4] je došao k mome djedu. Ćaskali su o svemu i svačemu. Miko je volio čuti njegovo mišljenje. Rekao je: „Ma zašto ima tako malo naših pisaca. Postoji pokoji pjesnik, ali pisaca nema?“ Nastavio je: „Valjda zato, jer nam taj jezik ne leži! Naši ljudi su veliki kozeri (nisam znao što je to kozer) i od najmanje stvari mogu napraviti veliku priču, ali nitko ne piše, a kada napiše, to nije tako lijepo, kao kad priča po domaći.“ Moj djed je rekao: „Ono što prvo čuješ i što ti uđe u uho nakon rođenja, to ti najbolje leži.“ Meni se čini da je to točno. Pitao sam djeda: „Što je to kozer?“ Odgovorio je: „Brbljavac!“ Tu sam riječ zapamtio zauvijek. Ponekad sam razmišljao, kako bi bilo lijepo da sam svaku novu riječ mogao tako dobro zapamtiti, ali nisam. Priče sam naučio pričati, i to mi je ostalo do današnjeg dana.

PRAVJAT (ČA)

„Pravjat, pravjat, ma to ni tako lahko. To se mora znat!“ Tako je jedan put meni rekal moj ded Mate, ki je vil od svakoga dogodka pravit lipu štoriju. Ja san bil mali. Jimil san jeno šest let kada mi je to rekal. Mislil san, kako to ni tako teško.

Talijani su kapitulali. Utruci smo prezeli skrb za muš, koze, ovce, tovori, luši i krave i voli. Spravilo bi nas se bilo desetak, ki god put i više, i šli napasat živo kadi smo mogli, najviše po putih i va koj god zatrnjuženoj mekoti ali particeli, aš ni bilo ruk za ju tendit. Mladih muži i mladići su pobrali va rat. Ustali su zitruci, struke, niki falaš i dica. Koze bimo bili vezali na brst, aš one bi bile, ako nisu vežene, brzo šle va škodu. Ofce bi bile pasle kolo nas. Veće živo se je kladalo va drmuni, kadi su bile gromače i ni moglo uć. Tako je bilo sigurnije, kako ga ne bi ka vojska zela. Mi bimo se bili spravili pod niki veli dubac, posedali si kolo njega va hladu i ontrat bi bili stariji dica pričeli pravjat štorije, ke su čuli od oci, dedi, mater ali bab. Niki su vili čudo štorij, drugi manje. Pere i Vlado Fantić (Žic Antičić) su vili jako lipo pravjat ono ča su čuli od starijih. Kako san ja istešo čudo štorij čul od oca i dedi, matere i bab, san i ja proval pravjat. Spričela je to šlo jako štortavo, zaplel bin se bil i na kraju od štorije ni bilo niš. Jedan put san to rekal babi. Rekla je: „Sinko, prične se zi kratkimi smišnicami i kratkimi štorijami, zi onin ča si san doživil i ča ti je dobro va glavi.“ Rekla mi je neka njoj pravin ča smo čera delali, kada smo pasli živo. Pričel san od onoga, kako smo se si skupa spravili na Bošcu i ontrat šli kuntra Susu, kako smo vezali koze na beštran, a drugo živo klali niš va drmuni, a niš je paslo kolo nas. Kako smo nabrali puži, udelali oganj i je spekli i pojili za slas, a nato zadušili oganj. Vlado je pravjal štoriju o Piciku i kako su jih Talijani zi vaporeton remunćali se do ušćaca va Puntarsku dragu. Rekal je kako je prova od gajete sikla mornicu i kako je cela gajeta škripala. Za gajetu su ustajale vali, kako za vaporon. Njegov otac se je bojal kako bi se gajeta mogla raspas od takove brive. Kada je finil štoriju smo šli dat živu pit na lokvu, poznova prevezali koze i pojili ono ča su nan matere spravile za obed, osnažili latice va kih smo jimili jizbinu, šli po vodu na hladenac i ontrat je Pere, Vladov brat, pravjal drugu štoriju o ribariji i čekanju na košti od Male Krase, kako su potezali si skupa mrižu, kada su zakružali ribu i kako su ćapali čudo ribe. Kada je bila riba va kašetah, je otac rekal: „Ovo gremo popejat va Veju Njimcen, aš oni ćeju nan dat petroje za gaš. Ove kašete ćamo zet na Punat i prodat na peškariji, a ove ćeju prit zet naši buškati. Tako ćeju bit si podmireni, a mi ćemo jimit petroje za poć svitit drugi put i ćapat niku liru za panatiku.“ Još je bilo pol ure sunca. Spravili smo muš, dali jin pit na lokvi od Zavonike i šli veselo doma. Baba je rekla: „Si vidil, kako si tu štoriju lipo pravil. Ni bila nunkis tako kratka.“ Babi, kada je jimila vrimena, san skoro saki dan pravjal ča smo kadi delali. Nike stvari, kako onu kako je Kastor ćapal zeca koga smo oderali, spekli na ražnju i pojili, nisan pravil, aš va kunpaniji ne smi poć saka falopa ku se učini, van. To je kanun kunpanije i ki ga prekrši, gre zi kunpanije van i više se nikada nesmi tornat va kunpaniju. Nakon nikoga vrimena san i ja pričel pravjat štorije ke san čul od svojih. Si su jih habali, i kada bimo bili se udelali kolo živa bi bili rekli: „Ku štoriju ćeš nan pravit danas?“ To je bil znak kako san se navadil pravjat štorije. Živo smo tendili za vrime II. Rata, a i potlik još almeno tri četire leta. Lipe štorije je još pravjal Rado Brusić Jovanić, ki su ćapali predimak po babi Jovani ka je bila rojena nigdi va Vnecih i zato su njoj dali to jime, Đovana. Rado je rekal, kako mu je rekla baba: „Navadite se tuje zajiki, ako ne radi drugoga, ono za to da vas ne bi ki mogal prodat.“ Ofce smo naučili na suhi kruh. Od ust smo odkidali i davali ofcan. Ofce su se zato držale kolo nas i čin si njoj pokazal kruh, je tekla k tebi. Pomalo, pomalo smo si diventali fanj višti, va pravjanju štorij. Prišlo je oslobojenje. Škola. Talijanska ni bila priznata. Morali smo od pričela. Seda je Talijanski zajik zaminil jedan drugi zajik koga mi nismo vili, nunkis su ga naši rabili. Jedan moj suškolac je rekal: „Ča je ovo, ča ovo ča mi govorimo ni hrvaski zajik?“ Nismo vili za otvit. Malo smo bili zabezeknuti. Mi va ton drugon zajiku nismo vili pravjat štorije. Ono ča je pisalo va librićih i smo morali prepričati, je šlo slabo. Mučili smo se, dodavali vejotske, talijanske i njimške besede. Meštri i meštrice su nas popravjali i mučili se skupa z nami. Nakon par godišč smo pričeli rabit i ta zajik, ma štorije smo vavik pravjali va domaćen zajiku, aš va onon drugon nisu tako lipo zvonile, kako va našen domaćen. Va internatu va kon san bil kratko vrime, smo večer prije leh smo zaspali pravjali štorije va domaćen zajiku, ko bi bil ki rekal ku drugu besedu, bi mu bil niki zablel: „Ča, to te je mat navadila?“ Va internatu su bili dica zi ciloga otoka, niki zi Primorja a niki i zi Gorskoga kotara, oni su govorili kajkavski. Tako san prišal va stik i zi tin zajikon. Potlik san saki dan hodil do Veje i nazad hodeć. Ni bilo važno, daž, bura, snig led, mi smo se našli kraj škvera. Klali postole kolo vrata, vežene za špigete i rapali do Veje. Tamo smo klali kalcete , obuli postole i prišli urejeni va školu. Meštrica Marija Juranić nas je učila hrvatski jezik. Mučila se je snami, na kraju ipak niš postigla. „Svladali smo ga!“, kako je ona rekla. Jedan put je vidila moje začarki o ribariji i rekla: „Zašto tako lijepo i duhovito ne pišeš na Hrvatskome jeziku?“ Pogjedal san ju i rekal: „Ča ovo ni Hrvatski? „Rekla je: „Je, je, ali mi imamo štokavski standard.“ Miko Rožin, je prišal u moga deda. Ćakulali su o sen i svačen. Miko je volil čut njegovo mnenje. Rekal je: „Ma zač naših judi ni čudo pisci, niki pjesnik još je, ma pisci ni?“ Nastavil je: „Vajda za to, aš nan ta zajik ne leži! Naši judi su veli kozeri (nisan vil ča je to kozer), od najmanje stvari moru udelat velu štoriju, ma nijedan ne piše, a ako i napiše ni tako lipo, kako kada pravja po domaće.“ Moj ded je rekal: „Ono ča prvo čuješ i ti pride va uši nakon rojenja, to ti najboje leži.“ Mi se pari, kako je to točno. Pital san deda: „Ča je to kozer?“ Otvit je bil: „Čakulon!“ Tu besidu san zapametil zavavik. Ki god put san mislil, kako bi bilo lipo, da saku novu besedu tako dobro zapametin, ma nisan. Pravjat štorije san se navadil, i to mi je ustalo do dan danas.

Rado Žic Mikulin

[2] Lokalitet Božac, koji je u naravi negdašnji oltar starih bogova; čakav. božac, boščina: oltar, uzvisina, brijeg, brježina.

[4] Književnik, folklorist i etnolog Nikola Bonifačić Rožin.