Pripovijedalo više kazivačica u Puntu 1954. Zapisao Rado Žic Mikulin.[1] Preveo 2021. Leonard Eleršek
LOKVAČA (ŠTO)
Lokvača, to je bio stvor koji je bio u lokvama i zdencima, koji je samo čekao da netko padne u vodu. Kada bi neko upao, Lokvača bi ga počela ljubiti svojim mokrim ustima. Počela bi od glave i ljubila mu svaki dio tijela, ruke, noge trbuh i hrbat. Ona je svojim mekim, glatkim i mokrim rukama gladila svaki dio čovječjeg tijela. Škakljala bi nesretnika i silila ga smijeh. Tako mu je voda ulazila u usta i dušnik i ugušila ga. Djeci su tu priču pričale bake, a i majke, ne bi li ih odvratile od vode, jer se sva djeca vole igrati u vodi. Kada to čine kod kuće u lavoru, onda nema velike opasnosti, ali kad to rade pokraj lokava i zdenaca, onda se mogu utopiti. Nije bilo lokve ili zdenca u kom nije bila Lokvača koja je vrebala na djecu, a više puta i na starice i starce koji bi se previše približili vodi. Mnogi su se tako poskliznuli na vlažnoj ilovači i upali u lokvu ili zdenac, utopili se i potonuli. Lokvača bi ih još neko vrijeme na dnu gladila i milovala, a onda, kada bi joj dosadili, ostavila bi ih, pa bi oni isplivali na površinu. Ljudi bi ih tada pronašli utopljene.
LOKVAČA (ČA)
Lokvača, to je bil stvor ki je bil va lokvah i zdencih i ki je samo čekal, kako bi ki pal va vodu. Kada je ki pal, ga je pričela kuševat zi svojimi mokrimi usti, ke su pasivale od glave i kušivale saki dil tula, ruke noge trbuh i hrbat. Ona je zi svojimi mehkim, glatkimi i mokrimi rukami, gladila saki dil tula, glave i okraci. Šegetala je onoga ki je pal i ga silila na smih. Tako mu je voda tekla va usta i va sopilu i ga zadušila. To su istešo babe, a i matere pravjale utrukon, kako bi jih odvrnule od vode, aš se si dica vole pejuzgat va vodi. Kada to delaju doma va kadinu ontrat ni veloga pirukula, ma kada to delaju kraj lokav i zdenci ontrat se moru utopit. Ni bilo lokve ali zdenca va kon ni bila Lokvača, ka je vrebala na dicu a više puti i na zitruki i zitruke, ki su se previše koštali vodi. Pošujalo jin se je na umidnoj žinti, pali su va lokvu ali zdenac i se utopili. Lokvača jih je još jeno vrime gladila i milovala na dnu, a ontrat, kada jih se je štufala jih je pustila i ontrat su splavali na škorup kadi su jih ontrat našli utopjenih.
[1] Pravjale na hladu Ante Harabajić Luskićeva, Ana Maračić Jelinčika i moja baba Ante. Začarkal, po spominu Rado Žic Mikulin 1953.”