Priču „Malik kod Kalabrinja^{^[1]}“ zapisao 1952. u Puntu na Krku je Rado Žic Mikulin temeljem kazivanja više kazivača i kazivačica. Priču je 2020. preveo Leonard Eleršek.

MALIK OD KALABRINJA (ŠTO)

Muž mi je sinoć rekao da ga je na proširenju puta[2] pokraj Kalabrinja zaskočio malik. Dogodilo se to u vrijeme prvog sumraka, kad je odjednom začuo glas kćeri koja živi u Amerikama. Zvala ga je da ode na pašnjak i tamo odriješi jarca koji se zapleo u kupinu. Muž je viknuo da on nema jarca, ali glas je počeo plakati i preklinjati ga: „Čaćo, odite, odite, spasite ga!“ Nije poslušao već je potjerao magarca u trk. Iznad Tri križa[3] ponovo je čuo kćerin glas: „Ajme što ste tvrdoga srca.“ i nije se htio okrenuti. Sve do Galije je čuo neke glasove, brbutanje[4], škrgut zubi i potkovane cipele koje su za njim tukle po krupnom utabanom pijesku[5]. Kada je prošao Galijicu i došao do Galije gdje je bila prva svjetiljka, sve je stalo. Druga žena je rekla da je to moguće, jer se sada kad svugdje po mjestu postoji električna rasvjeta, malici boje doći u naselje. „Zato nas više ne zavode svojim nepodopštinama. Djed mi je rekao da smo zato i stavili križeve na sve četiri strane grada, da bi se vještice, vješci, i malici držali što dalje od naselja.“ Treća je pitala, „Ma što je to malik, zna li netko?“ Ana, čiji je djed puno pričao o vilama, malicima, krsnicima i vješticama i vješcima, rekla je: „Meni je pokojni djed rekao ovako za Malika. 'To je mali čovječac, obuven u crvene cipelice, crvene čarape, hlače do pola potkoljenica zapasane žutim pojasom kojeg ovije barem četiri puta. Nosi snježnobijelu košulju, halju sa zlatnom dugmadi i visok ovratnik. Preko svega nabaci dugi crveni kaban, u rukama ima štap s glavom mačke. Radi nepodopštine, napada sve one koji ne stignu kući prije mraka. Tada izgube put i odu sasvim drugdje, negdje kamo nisu željeli. Djevojkama on kaže gdje će ih čekati momak, a kad dođu onamo, čuju samo jedan dugi reski smijeh. Ženama kazuje da čekaju muža pa kad stanu i neko vrijeme ga čekaju, odjednom začuju 'Ma jesi li bedasta, pa on je s drugom, a ti ga ovdje čekaš kako blentava.', a onda uslijedi smijeh. Malik pusti blago s pašnjaka da napravi štetu, natjera krave u trk i prevrne kola s moštom. Kad se ljudi ljute i opsuju on im se smije i škrguće zubima poput miša ili im cvileći otjera im blago.' Nekad, kad nije bilo križeva[6] i rasvjete sve bi to radio po mjestu. Hvala Bogu, sada toga više nema u našem gradu. Daj bože da stave još više svjetiljki pa će pobjeći u šumu.“ Javila se jedna druga žena i rekla: „Moja pokojna baka je govorila, a njoj je to pričala njena baka, da je malik jako zločest i inatljivi mali stvor. Rekla je i to kako na vejoti[7] male znači loše te da mu odatle dolazi ime malik. On je malen, a i otrov se čuva u malim bočicama, pa što onda možete očekivati od takvog malenoga stvora: same nepodopštine, podvale i loše stvari. Ona je pripovijedala da bi ga viđali u vrijeme prvoga mraka na granama stabala, na križanjima puteva, na strminama gdje je čekao kome će nauditi, prevrnuti kola, prestrašiti životinje ili ljude. Malik bi tjerao vile i vilenjake i tukao ih batinom punom čavala samo zato da ne pomažu ljudima. Za razliku od malika, krsnici su bili visoki i veliki ljudi koji bi se kao i malici pretvarali u bikove i čekali malike na križanjima putova. Moja baka je rekla da su ljudi više puta vidjeli kako se crni i bijeli bik tuku i bodu na križanjima. Sutradan bi vidjeli na nekim ljudima brazgotine ili rane po rukama i nogama, a ponekad i na vratu. Te velike rane su brzo cijelile i zarastale i tako bi saznali tko je u selu krsnik i poštovali ga jer je tjerao malike. Sad je toga sve manje, ali ja ipak znam za barem dvojicu krsnika iz našega grada.“ Jedna je rekla „Reci koji su?“ Ne, ne mogu, jer ako se to kaže, krsnik izgubi moć i više ne može braniti ljude od malika.“ Sunce je palo i žega popustila. Žene su se spremile, pokupile svoje alate i pošle kućama. Navečer sam pitao djeda[8] što su to malici i krsnici. Pogledao me i rekao „Čančarije! Praznovjerja. Toga nema. To postoji samo u bedastim glavama. O njima su pričali oni koji su htjeli nekoga prestrašiti ili prevariti. Nekima je to bilo izgovor što su kasno došli doma, pa su izmislili malika. Ja sam bio mali i poslali su me rano na Mišušćalnicu po volove. Rano sam ustao, uzeo rankun[9] i otišao po životinje. Kada sam došao do Mišušćalnice, čuo sam neko mrmljanje. Sakrio sam se iza suhozida i pomislio da se čuju malici. Čekao sam spreman s rankunom u ruci. Mrmljanje je bilo sve bliže i glasnije. Odjednom sam vidio križ, vijore i četvoricu ljudi koji su nosili Djevicu Mariju. To je bila procesija iz Vrbnika koja je molila za kišu, jer na otoku tri mjeseca nije pala kap kiše i sve su lokve presušile, a sav urod bio je svijenoga lišća. Da sam se prestrašio i pobjegao i ja bi pričao da sam na Mišušćalnici sreo malike, koje nisam vidio, ali sam ih čuo kako mrmljaju. Zapamti, malika i krsnika nema, a svi koji ti vele drugačije su patuljci! Tako je završilo moj nauk o malicima i krsnicima.

MALIK OD KALABRINJA (ČA)

Moj muž mi je čera rekal, kako on misli, da ga je malik nadlegal, kada je kasno po zahoju, kada je padal prvi mrak, na ugnišću kraj Kalabrinja. Na jedan put je čul glas od hćere, ka je va Merikah. Zvala ga je neka gre va drmun i tamo odkući brava, ki se je zaplel va ostrugu. Muž je zablel, kako nima brava. Ma glas je pričel plakat i govorit: „Čaćo, hote, hote. Spasite ga.“ on ni otil poć i je nagnal tovora malo brže. Ozgora Trih križi je poznova čul nje glas: „Amamo, ma ste tvrdoga srca.“ Ni se otil obrnut i sve do Galije je čul nike glasi, brbuzganj, škripanje zi zubi i brukvane postole, kes u za njin lupale po pršću. Kada je pasal Galijicu i prišal do Galije, kadi je bila prva letrika je sve fermalo. Jena druga žena je rekla, kako je to moguće, aš seda kada je svitjavina od letrik po mistu, se maliki boje prit va misto i zato nas više ne nadleguju zi svojimi huncutarijami. Moj ded mi je rekal, kako smo i križi klali na sve četire strani mista, kako bi vištice, višci, i maliki bili ća od mista. Treća je pitala: „Ma ča je to malik, ki zna?“ Ana, koj je did čudo pravjal o vilah, malikih, krsnikih i višticah i višcih je rekla. „Meni je pokojni did rekal ovako za malika. To je mali čovičac, obujen va crjene stupanjice, crjene kalcete, brageše do pol civ, ke su zapasane zi žutin pason, ki ga ovije almeno četire puti. Zi bilu, kako snig košuju, haju zi zlatnimi putci i zi visokin ožrjen. Ozgora svega hiti dugi crjeni kaban i ki jima va rukah botu zi glavu od maške. On dela dešpeti, nadleguje svih onih, ki nisu doma prije mraka. Zgube put i gredu čisto drugamo leh su otili. Divojkan reče kadi će jih čekat mladić i kada pridu tamo, čuju samo jedan veli reski smih. Ženan reče neka čekaju muža i kada se one fermaju i čekaju niko vrime na jedan put čuju: „Ma si bedasta on je zi drugu, a ti ga tutu čekaš, kako trubila.“ i smih. On pusti živo zi drmuna i gre va škodu. Natira krave va dir. Prevrne voz zi maston. Kada se judi jade i beštimaju njin se smije i škrta zi zubi kako miš ali cvili i tira živo. Prije, dokjek ni bilo križi i svitjavine od letrik bi bil to delali po mistu. Hvala Bogu, seda toga više va mistu ni. Daj bože, da kladu još više letrik po mistu pa će uć va muntanju.“ Javila se je jena druga ženska i rekla:« moja pokojna baba a njoj je to pravjala nje baba, kako je malik jako hud i dešpetjiv mali stvor, ona je rekla kako je va vejoti male slabo i od tuda mu je i jime on je mal, a velen se čuva va malih bitijicah, ondat ča morete čekat od takovoga majahnoga stvora, same dišpeti, huncutarije i slabe stvari. Ona je pravjala, kako bi ga bili vidili va prvi mrak, na kitah od stabal, na razkrižjih od puti na klačinah kadi je čekal, komu će naudit, prevrnut, voz, zdrhnut živo ali judi. Malik bi bil tiral vile i vilenjaci i jih tukal zi baticu punu čaval, samo za to, kako nebi pomogli juden. Za razliku od malika su bili krsniki veli visoki judi, ki bi se bili kako i maliki preobrnuli va baki i čekali malika na razkrižjih. Moja baba je rekla, kako su judi više puti vidili kako se črni i bili bak tuku i bodu na razkrižjih. Drugi dan bi bili vidili na nikih judih vulne ali ferite po rukah i nogah, a ki god puti i na vratu. Te bamori su se brzo cilile i zarašćale. Tako su znali, ki je krsnik va selu i su ga poštovali, aš je tiral maliki. Seda je toga sve manje, ma jistešo znan almeno dvih ki su va našen mistu krsniki. Nika je rekla reči ki su. Ne, ne moren, aš ako se to pravi ondat krsnik zgubi moć i više ne more branit judi od maliki. Sunce je palo i teplina popustila. Ženske su se spravile. Pobrale svaka svoje ardenji i šle svaka svojen domu. Večer san pital deda, ča su to maliki i krsniki. Pogjedal me je i rekal: „Čančarije! Toga ni. To je samo va bedastih glavah ali su o jih pravjali oni ki su otili koga prestrašit ali prevarit. Nikin je bila to skuža, zač su prišli kasno doma, pa su zmislili malika. Ja san bil mali, i poslali su me rano na Mišušalnicu, kadi smo jimili voli, ponje. Rano san se stal, zel rankun i šal po voli. Kada san prišal do Mišusćalnice, san čul niki mrmur. Hranil san se za gromaču i pomislil maliki. Čekal san zi pripravnin rankunon. Mrmur je bil sve bliži i glasniji. Najedan put san vidil križ, vijore i četirih judi ki su nosili divicu Mariju. To je bila procesija zi Verbnika, ka je molila za daž, aš na jižuli ni bilo tri miseci dažja i sve lokve su bile suhe, a intrada sva va trcarolih. Ako bin se bil prestrašil i ušal, bin bil i ja pravjal, kako san na Mišušćalnici trefil maliki, ke nisan vidil, ma san jih čul, kako mrmju. Zapameti maliki i krsniki ni, i svi ki ti reču drugo su štrunci. Tako je finila moja letura o malikih i krsnikih.

[1] Rado Žic Mikulin: “Malik je čovječuljak, zlobnik, a Kalabrinj (ili Kala brinj) je predio na Kraseh (Krasama), gdje su bili vinogradi. Kala znači spusti, obori, a brin je brinje, šmrika. Kada se u 18 stoljeću davala zemlja na obrađivanje, onda je tamo rastao jedan veliki brin. Onome koji je dobio zemlju je činovnik koji je dijelio zemlju rekao: 'Kalaj, obori taj brin.' (da se vidi kako je sada to tvoja zemlja koju ćeš privesti kulturi). Svi koji su to čuli su od tada zvali taj predio Kala brinj. Tako je ostalo do danas.”

[2] Mjesto za ostavljanje kola, parkirni prostor.

[3] Rado Žic Mikulin: "Govorilo se je Punat pod trimim križi: oholos, nenavidnos (zavist) i gltunoznos (neumjerenost). Po ratu je niki hahaif bil razbil poprečnu kamenu gredu na sridnjen križu na Trih križih. Tri križi su simbol mista i svi su bili jako ponosni na nje. Sused Martin Dunižarić je prišal momu dedu i mu rekal: „Antone ča je za udelat?” Moj ded je rekal: „Zmirit ću to ča su razbili pa ću provat ja sklesat drugu gredu. Ne vin ko je on klesal aš je bil zitruk, ma znan, kako su zi susidon Martinon skupa dvigli i klali sve na svoje misto. Mislin, kako su jih bili zaradi toga zvali na općinu va Veju.“ Moj ded je tamo rekal: “A nećemo ne tako. To su križi od zaveta i tamo su ove više od sto godišć. Prije je bil tamo jako čudo vrimena križ od dubca, ki je jedan Veli petak zgorel, i na njegovo misto su bile klajene ove od kamika, kako se to više nebi dogodilo. Tamo su i tamo moraju ustat, nećemo vajda sve dešvat (uništiti).” To je moj ded pravjal babi i materi, kada se je tornal zi Veje."

[4] Zvuk koji se javlja kada more udara u pijesak ili kada se hoda po njemu, možda najbliže škripanju.

[5] Pršću.

[6] Tri križa na brdu iznad Punta.

[7] Vejski govor.

[8] Kazivao Anton Mrakovčić Pavlić, zapisao i prepričao Rado Žic Mikulin 1952.

[9] Vrsta kosira.