Pričali 1952. na Susani Mate Žic Antičić i Miko Gašpar. Zapisao Rado Žic Mikulin[1], a 2021. preveo Leonard Eleršek.
BONIĆI (ŠTO)
Bonići su u Punat došli iz Beloga na Cresu. Tamo je puno Bonića. Prezime su dobili po nekome djedu, koji je imao poštapalicu „bon, bon“, što znači „dobro“, pa je tako ostalo Bon. U Punat su sobom donijeli jedan nar i jedan kesten, koji je nakon desetak godina usahnuo. Bonići su silno vrijedni radnici i znaju napraviti sve što vide. Beli na Cresu je dobio ime po hrvatsko-ugarskome kralju Beli. Bela je pobjegao iz Dalmacije pred Mongolima. Došao je u Punat brodom, a tu su ga dočekali Frankopani sa svojim ormancima[2]. Mongole su čekali na Menkovi i potukli ih. Na bojištu je ostalo puno mrtvih Mongola, a stradalo je i puno naših. Poslije boja Frankopani su pokopali Mongole i njihove konje. Kako nisu znali koje su bili vjere, na grob su im stavili njihovu zastavu, tri konjska repa, izvana dva crna i u sredini bijeli, a na vrhu kopljišta bio je srebrni sokol. Nad grobom su im posadili crnu murvu. Naše bojovnike su pokopali zajedno, a nad grobom su im sagradili zavjetnu crkvicu, poklonac[3]. Po tadašnjem običaju, nad grobom su posadili crnu murvu. Naši su ljudi to mjesto nazvali Na Cimiterih (groblju). Kada su (1777.) ondje gradili crkvu Svete Trojice, zid toga poklonca zazidali su u njezin sjeverni zid. Tamo gdje je bilo mongolsko groblje, izrasla je velika crna murva. Na njoj smo se svi znali dobro najesti. Bila je toliko debela da ju ni tri odrasla muškarca nisu mogla opasati. Kad je kopao temelje za štalu, stari Andrina je pronašao neke pločice od bakra na kojima je bio otisnut sokol. Kamo je to otišlo, ne znam. Iskopao je puno kostiju konja, čeljusti, glava, rebara i puno željeznih zazubnjaka[4]. Kada su kopali temelje crkve naletjeli su na grobove, ali u njima, osim pet-šest zemljanih posuda punih pužića, nije bilo ništa, pa su ih bacili. Kad su nedavno kopali temelje za novi dio crkve, također su naletjeli na grobove. U njima je bilo više lubanja. Neke kao da su bile zasječene sjekirom ili sabljom. Ne znam što su s tim kostima učinili. Možda su ih opet zakopali ili su ih stavili u kosturnicu na groblju. Pričali su da su našli i srebrni novac. Ne sjećam se gdje je mogao završiti. Možda je kod fratara u Mostiru[5].
Kada je Frane Ladić gradio vilu Kostariku, i ondje su naišli na keramičke grobne posude, kamenice i olovnu škrinjicu u kojoj je bilo dijete. Ljudi koji su kopali su poznavali popa Mikinu. Pop je došao, pogledao je što je unutra i blagoslovio pokojne. Sve kosti su stavili zajedno u jedan sanduk. Pop je uzeo kamenice, a olovo su težaci razdijelili među sobom. Kad su kopali za štalu, opet su našli jednu razbijenu kamenicu, pa su je zazidali u zid. Kada su zidali župni dvor našli su nekakve bijele kamene ploče. Bilo ih je jako, jako mnogo. Neki kanonik iz grada Krka rekao je da je tu u staro doba morao biti hram. Na tom su mjestu našli i kip koji je biskup Šintić[6] odnio u Krk. Namjeravao ga je pokloniti Papi u Rimu. Poslao je taj kip brodom za Italiju. Kada je brod bio negdje s onu stranu Lošinja, odjednom je, kao iz rukava, došla nevera. Brzo su spustili jedro i ostali samo na čivitadi[7]. Nevrijeme je počelo vrtjeti i valjati brod, sve dok ga nije prevrnulo. Nitko se nije spasio. Grčki brod koji je prevozio vino i amfore s uljem, potopio se na Brulama[8]. Spasio se samo jedan mornar koji je pričao da ih je prevrnula bura. On je rekao da je, prije nego je zapuhalo, kip što su ga prevozili ustao i nagnuo se na bok koji je već lovio more. Brod je potonuo. Ljudi koji su onamo došli nakon nevremena našli su vesla, slomljeni jarbol, puno sanduka, palubnih poklopaca, bačvica i drvenih posuda. Na Prinbi su našli dvojicu brodolomaca koji su bili na izmaku snaga. Ostale mornare i čamce za spašavanje nikada nisu našli. Ta dva mornara što su se spasila, pričala su da je more kipjelo i da ih je neka meka ruka držala iznad mora. Vjerovali su da da ih je spasila morska vila. Obojica su se bojala ponovo otići na more. Ostali su živjeti u Puntu. U starosti se jedan od njih odlučio, zajedno sa svojim sinovima, otići čamcem u ribolov. Iznenada je došao silno veliki val, koji je prodro skoro dvadeset paši na obalu i za sobom povukao u more velike hrastove sa svim korijenjem, i odnio ga sobom. Sin je sav prestrašen došao kući i ispričao što se dogodilo.
BONIĆI (ČA)
Bonići su prišli na Punat zi Beloga na Cresu. Tamo je puno Boni. Prijimak su dobili po nikomu dedu, ki je vavik govoril, kada bi mu bili ča rekli: „bon, bon“, ča pomini „dobro“, i tako je ustal Bon. Oni su na Punat prnesli mogranj i marun. Marun je nakon destak let usahal. Bonići su sila vridni delavci i znaju udelat sve ča vide. Beli na Cresu je ćapal jime po hrvasko-ugarskomu kraju Beli. Bela je pred Momuli bižal zi Delmacije. Prišal je na Punat zi brodon. Na punti su Francipani zi ormanci čekali Momuli na Menkovi. Tamo su naši osabatali Momuli. Na mirišću je ustalo čudo mrtvih momuli, a bilo je ubitih i čuda naših. Po boju su Francipani pokopali Momuli i njihove ubite luši. Kako nisu znali ke su vire su njin na grob klali njihovu vijoru zi dva črne i va sredini bili konjski rep na vrhu je bil sokol od slebra. Nad grob su jin posadili črnu murvu. Naših su pokopali skupa i nad grobon su jin udelali crikvicu, poklonac. Nad grobon su i njin posadili črnu murvu. To je bil va to vrime običaj. Naši su misto kadi je seda crikva Svete Trojice, zvali na cimiterih. Kada su gradili crikvu, su zid od toga poklonca zazidali va trmuntanski zid. Tamo kadi je bilo momulsko grobje je zrasla vela črna murva. Na toj murvi smo se svi najidali. Murva je bila debela i tri struki ju nisu mogli opasat zi rukami. Stari Andrina je kada je kopal za štaju bil našal nike pločice od rama na kih je bil štampan sokol. Nenan kamo je to pasalo. On je bil skopal i čudo kosti od konji, laloke, glavine, lebra, železa kako zazubnjaci. Kada su kopali temeji za crikvu, su naleteli na grobi, ma nutri osin pet šes zemjanih poti punih pužići ni bilo niš, pa su jih hitili. Kada su seda kopali fundamenti, za novi del crikve, su istešo naletili na grobi. Va njih je bilo više lubanj. Nike lubanje su bile zasičena, kako zi sikiru ali sabju. Ja nenan ča su zi timi kosti udelali. Moguće su jih zakopali nazad ali klali va kostularij va grobje. Pravjali su, kako su bili našli i niki slebrni šold. Ja se ne spominjan kamo bi mogal past. Moguće ga jimaju fratri va Mostiri. Kada je Frane Ladić gradil vilu Kostariku, u istešo naletili na nike grobi od kupine i kamenice, a jedan grob je bil va škrinjici od olova. Nutri je bilo dite. Oni ki su kopali su znali popa Mikinu. Pop je prišal. Blagoslovil je grobi. Pogjedal ča je nutri. Kosti su klali sve skupa va jedan začavlak. On je zel kamenice, a olovo su mej sobu razdilili težaci. Kada su kopali za štaju su istešo našli jenu kamenicu, ka je bila razbijena, pa su ju razbili i zazidali va zid. Kada su zidali župni dvor, su našli nikakove bele škrile, kih je bilo jako jako čudo. Niki vejski kanonik je rekal kako je tutu moral bit niki hramac va staro vrime. Tutu su bili našli i nikakov kip, koga je bil zel biškup Šintić va Veju. On ga je otil poklonit Papi va Rim. Poslal je brod zi tin kipon va Taliju. Kada je bil brod nigdi z one bande Lošinja je najedan put, kako zi rukava prišla nevera. Brzo su kalali jidro i ustali samo na čivitadi. Brod je pričelo obraćat i ga prevrnulo. Nijedan se ni škapulal. Grški brod ki je pejal vino i uje va žarah, se je potopil na Brulah. Spasil se je samo jedan mornar. On je pravjal, kako jih je prevrnula bura i kako je prije, leh je zapuhalo, kip koga su pejali stal i se nagnul na bok ki je već lovil more. Brod je fundal. Judi ki su prišli po neveri su na brulah našli vesla, prekinjen jarbul, čudo začavlanci, pokrovi od bukaport, barilci i dižic. Dva čovika, ki su bili malo živi su našli na Prnibi. Drugih mornari i kajića od šperance nisu nikada našli. Ti dva mornara ki su se spasili su pravjali, kako je more kipilo i kako jih je nika mehka ruka držala nad moren. Mislili su, kako jih je spasila morska vila. Oba su se bojali poć poznova namore i ustali su živit na Punti. Jedan, kada je bil već star se je odlučil i zi sini šal lovit zi kajićen ribe. Nenadijano je prišal jako, jako veli val ki je rašobrtal skoro dvajset paši po kraju, pobral more vele dubci zi svimi žilinami i ga pobral. Sin je sva prestrašen prišal doma i pravil ča se je dogodilo.
[1] Pravjali na Susani, kada smo se jatili (skrili, vjerojatno od kiše) Mate Žic Antičić i Miko Gašpar 1952.
[2] Mornari vojnici, marinci.
[3] Rado Žic Mikulin: „Poklonac je zavjetna crkvica uz putove i na križanjima! Pred njom su se ljudi križali i poklonili onome čija je slika ili prilika (kip) bila u crkvici!“
[4] Rado Žic Mikulin: „Zazubnjak je željezna stvar za usta konja, lakše se ga usmjerava! Na zazubnjak su vezane uzde, vodjice. Laloka je čeljust.“
[5] Samostan na otoku Košljunu.
[6] Rado Žic Mikulin: „Ono koji biskup je to slao ne mora biti Šintić. Ovaj koji je pričao je vjerojatno dodao ime zato, kako bi bio slušateljima vjerodostojniji. Šintića su svi poznavali iz štorija. Bio je biskup vitez.“
To je ljudima inponiralo!“
[7] Kvadratno jedro ispod piluna, kosnika.
[8] Leonard Eleršek: „Je li ovaj grčki brod isti ili je to drugi brod?. Rado Žic Mikulin: „Ne. Brule su predio, na istočnoj strani Puntarske drage, prema izlazu iz uvale, a ono oko Lošinja je vjerojatno bila ormanica ili kundura mala. Na brulah se je saki put, nakon juga, našlo žare i zemjano posudje. Nije li ona kundura mala, brod koji je prevozio Apoksiomena? Ovaj brod je morao ploviti sam. Ormanice su uvijek plovile u paru, pa zato mislim kako je to mogla biti kundura mala.“ Leonard Eleršek: „Rado, za lošinjskog apoksiomena piše da ga je 1996. pronašao turist kraj otočića Vele Orjule (To je Vela Orkula ili Velekit, postoji to čakavsko zviježđe op. a.), na pješčanom dnu između dvije stijene, na dubini od oko 45 metara. Izronjen je 1999. Dalje kažu da se u moru kod Lošinja nije našao odmah nakon izrade (dokazuju to i nalazi unutar kipa), 'već – prema radio-karbonskom datiranju organskog materijala – između 20. pr. Kr. i 110. po Kr. Početkom II. st. po Kr. Apoksiomen je već bio antikvitet, i lako je moguće da je putovao u veći grad, poput tadašnje Akvileje, Ravene ili Pule… Opsežna podvodna pretraga… nije otkrila tragove antičkog brodoloma; nađeni su samo dio rimskog olovnog sidra, pet ulomaka amfore iz II. st. po Kr, te podnožje našeg kipa. Zato moramo pretpostaviti da je Apoksiomen izbačen s rimskog trgovačkog broda tijekom oluje. Kakva je nužda pomorce primorala da žrtvuju dragocjeni teret, ostaje zagonetka.“ Rado Žic Mikulin: „Kip koji je bio sigurno na dnu broda, ne bi nitko išao izbacivati, on bi služio kako balast!! Osim toga je morao biti dobro privezan i osiguran sa potpornjima kako se ne bi oštetio ili valjao. Na žalost ovu štorju nitko nije znao, inače bi drukčije razložili (objasnili) ovo što su našli.“