VILENJAKI I VILE PODMORNJAČE, Punat 1953.

Pričao Miko Žic Osipina. Zapisao u Puntu Rado Žic Mikulin^{^[1]} 1953. Preveo Leonard Eleršek 2021.

VILENJACI I VILE PODMORNJAČE (ŠTO)

Vilenjaci i vile podmornjače živjele su u podmorskim jamama kraj Merga na Cresu i Lošinju, oko Plavnika, Krnjacola, Krka,Raba, Paga i u Senjskom kanalu. Svi su bili u rodu i svi su se lijepo razumjeli i poznavali. Četiri puta godišnje, nalazili bi se između otoka Krka i Plavnika. Ondje bi se igrali, lovili bi ribu, razgovarali i pripovijedali jedni drugima što im se sve dogodilo u protekla tri mjeseca. Sreli bi se tada sa svim mladima što su se od zadnjeg susreta rodili i dogovarali se o novom druženju. Tako su se svi opet okupili u rujnu. Došli su djed i baka, stričevi i tete, ujne i ujaci, rođakinje i rođaci, šogori i šogorice i igrali se, i mladi i stari, svaki na svoj način. Mladi vilenjaci su ulovili jako mnogo ribe i svi su bili zadovoljni. Jedna grupica mladih vila se odvojila i otišla u uvalicu Svetoga Jurja i ondje se igrala na pijesku i žalu. Najmlađa je vila bila jako lijepa. Imala je crne duge kose koje su joj sezale do pola bedara, crne oči poput murvi[2], lijep nosić, malo podignut uvis i crvene usnice poput ruže. Ona je pitala starije vile: „Što su one crne bobice na grmu koji raste dvadesetak metara od mora?“ Odgovorile su joj da su to kupine i da su jako ukusne, ali da je jako opasno odlaziti onamo i brati ih, „jer ako se zapleteš u kupinu nećeš se moći otplesti i nitko ti neće moći pomoći.“ Mlada vila je nato zamahnula rukom i rekla: „Zašto bi se zaplela, ja znam paziti na sebe.“ Druge vile su se otišle igrati u more i na pijesak, a mlada je vila, koju su zvali Morjanica[3], otišla birati kupine. Pobrala je najprije one blizu zemlje, a onda je počela pobirati i one koje su bile gore. Kupine su bile slatke i jako su joj se svidjele. Dva tri puta je pozvala sestre i rođakinje da joj se pridruže, ali niti jedna nije htjela doći. Morjanica ih je brala i jela, a kad je počela pobirati one na vrhu, jer je rep više nije mogao držati, pala je u kupinu i zaplela se. Počela je vikati i dozivati upomoć. Sestre i rođakinje koje su bile s njom pokušale su joj pomoći, ali nisu mogle. Otišle su po starije. Došao je i stari djed koji je na lijevom uhu nosio veliku naušnicu od crnog bisera, ali niti on joj nije mogao pomoć. U to vrijeme dok se ovo događalo u uvalici Grabasaja, slabim je vjetrom jedrila bracera s četiri brodara.[4] Otac je bio Korban, a mornari su bili trojica sinova. Vjetar je postajao sve slabiji i otac je rekao sinovima: „Uhvatite se vesala jer ovako nećemo nikad doći doma." Sinovi su ga slušali jer na moru vrijedi ona stara: „Brod s dva kapetana tone.“ i zato nisu imali druge. Polako veslajući došli su do Svetoga Jurja. Čuli su neko zapomaganje i svako toliko je neki tihi, činilo se ženski, glas zvao upomoć. Najmlađi brat je podigao veslo i rekao: „Slušajte! Što je ovo? Netko je u velikoj nevolji!“. Svi su podigli vesla i čekali. Ponovo se čulo zapomaganje „Pomozite, pomozite mi!“ Okrenuli su braceru prema mjestu odakle se čuo glas, polako veslali i gledali naokolo ne bi li što uočili. Nisu vidjeli ništa. Ponovo su čuli zapomaganje, Prišli su bliže. Jedan od sinova je rekao „Nešto vidim u grmu kupine, ali ne znam što je.“ Druga dvojica su skočili u čamčić koji je bio privezan iza bracere i otišli na žal. Kada su došli na žal vidjeli su mladu lijepu djevojku koju su pokrivale duge crne kose, koja od pasa nadolje nije imala noge nego samo ljuske i peraje. Sva je bila zapletena u kupinu. Prestrašili su se ne znajući što je to, a i vila se prestrašila jer se bojala da joj ne naude ti čudni stvorovi. Mornari su zvali starog kapetana koji je došao na žal i rekao kako mu je davno majka pripovijedala o vilama podmornjačama, ali ju sada prvi puta vidi. Rekao je sinovima da je oslobode kupine i neka paze kako to rade jer bi ih mogla ugristi. Mornari su iz korica izvukli široke noževe, što je još više prestrašilo vilu Morjanicu, prišli joj bliže i s velikim strpljenjem počeli rezati grane kupine. Prvo su joj oslobodili rep. a onda su počeli odrješivati kose koje su bile zapetljane o kupinje. Pomalo su rasplitali vlas po vlas i na kraju je oslobodili. Uhvatili su djevojku u četvero i pokušali je podignuti. Ona se prestrašila, izvila i pala im iz ruku. Počela se savijati ne bi li im pobjegla, ali nije uspjela jer je bila jako iscrpljena. Korban je nato rekao jednome od sinovi neka ode po komad jedrovine[5] koju su imali u pričuvi za slučaj da im se jedro raspara i neka ga donese. Sin je donio jedrovinu. Položili su je kraj vile Morjanice koja je bila tako umorna i iscrpljena da se nije mogla braniti. Pomalo su je, s najvećom pažnjom, položili na platno i sva četvorica zajedno ponijeli je prema moru. Prva dvojica su ušli u more do koljena, a druga do gležnja. Kapetan je rekao „Položite ju s platnom u more i ona će pomalo otplivati, a mi ćemo, kad se vratimo kući, oprati jedreninu u vodi, jer bi je more uništilo kada bi se platno osušilo bez ispiranja slatkom vodom, jer sol progrize platno. Dok su mornari spašavali Morjanicu, oko broda i oko žala skupili su se svi vilenjaci i vile i gledali što se to događa. Kada je Morjanica počela pomalo plivati, po nju su došle majka i tete. Otac vilenjak se uhvatio za grotu i rekao mornarima „Hvala vam na svemu što ste učinili za moju najmlađu Da vas nije bilo, umrla bi. Mi svi, sva rodbina, zahvaljujemo vam, Zapamtite ovo, kada god budete išli lovit ribe na svijeću, prije nego zapalite vatru (gradele)[6], lupnite tri puta veslom i mi ćemo vas čuti jer zvuk ide po moru tri puta brže nego po zraku i doći ćemo vam pomoći u ribolovu.“ Mornari su otišli na braceru, Digli su sidro i uzeli vesla. Nato je stari vilenjak rekao „Bacite nam konop more pa ćemo vas mi odvući do Anjine[7]. Kapetan je uzeo dugi konopac i bacio ga u more. Vilenjaci i vile su ga prihvatili i svi zajedno povukli do Puntarske drage. Bracera je plovila poput šijuna. Na Buki su zaveslali i došli na sidro. Navečer su otišli na ribe. Učinili su što im je rekao stari vilenjak. Kad se oganj razgorio i počeo svijetliti, oko čamca su bile vile i vilenjaci koji su tjerali ribu pod osti. Kopljišta i osti bila su više u moru nego u zraku. Lovili su velike škrpoče, lovrate, lubine, ćifle, špare, fratre, špice, salpe, lastavice, kokote, trilje, hobotnice, sipe, lignje, toteme, raroge, batikule[8] i jastoge. U kante su pokupili kapišante[9], kapice, grzdanke[10], kunjke, a kliještima su lovili losture. U tih par sati, koliko su bili na svijeći, brodari su ulovili više od kvintala ribe. Svaki put kad bi išli na ribe bilo je isto. Brodari su postali prilično bogati. Ljudi su postali zavidni, a jedan susjed je bilo jako pohlepan pa ih je u tajnosti pratio. Jednom kada su opet otišli u ribolov, brzo je otišao u svoj čamac i polako ih slijedio. Nečujno ih je pratio i pamtio svaki njihov pokret. Nije im mogao prići jako blizu jer se bojao da ga ne primijete. Došao je doma malo prije njih pravio se da je bio kod svoga čamca, pa ih je dočekao na molu kad su pristajali. Vidio je silne rakove, ribe, hobotnice i školjke. Zavist ga je žarila poput kiseline. Pitao ih je kako to love toliko ribe, a kada drugi odu trebaju puno više vremena i ulove puno manje. Odgovorili su mu da imaju sreće. Pokupili su ribu i ribarski alat i pošli doma. Kada su došli, stari otac je rekao: „Kada bi zavist gorjela, ognju ne bi trebalo drva“. Onda su otišli na počinak. Ujutro se proširilo po selu da brodari love ribu na čudan način, te da je ta riba začarana. Nitko od njih nije više kupovao ribu. Počeli su ih u gradu gledati čudno. Malo tko je htio s njima razgovarati. To su trpjeli mjesec dana, a onda su prodali kuću, namještaj stavili na braceru i odselili prema Rijeci. Tamo su opet počeli loviti ribu i prodavati je. Ondje ih nitko više nije pitao odakle im riba i svi su govorili da takve ribe nema na ribarnici. Mogli su je prodati koliko su je god imali.

VILENJAKI I VILE PODMORNJAČE (ČA)

Vilenjaki i vile podmornjače su živile va podmorskih škujah kraj Merga na Cresu i Lošinju, kolo Plavnika, Krnjacola, Krka, Raba, Paga i va kanalu od Senja. Svi su bili va rodu i svi su se lipo razumili i poznivali. Svako lito bi se bili svi našli svako tri miseci mej Krkon i Plavnikon. Tamo bi se bili jigrali, lovili ribu, ćakulali, pripovidali ča se je sve va pasanih trih misecih dogodilo, trefili bi se bili svi mladi ki su se va ton vrimenu rodili i pogovarali su se za se poznova trefit drugi put. Tako su se svi skupa našli va rujcu misecu. Tamo su bili did i baba, strici i tete, ujne i ujci, zormane i zormani, kunjadi i kunjade jigrali su se mlaji po svoju a stariji po svoju. Mladi vilenjači su ćapali čudo, čudo ribe i svi su bili zadovojni. Jena masica mladih vil se je odvojila i šla va dražicu od Svetoga Jurja i se tamo jigrala na melu i žalih. Najmlaja vila ka je bila jako lipa, jimila je črne dlge vlasi do pol bedar, črne oči kako murve, lipi nosić malo dvignjen vajer i črjene usnice kako šipun je pitala starije vile ča su one črne bobice na grmu dvajsetak metar od mora. Rekle su njoj kako su to ostružnice i kako su jako dobre samo je jako pirikulozo hodit kolo njih i jih pobirat aš ako se zapleteš va ostrugu se nemoreš odples i nijedan ti ne more pomoć. Mlada vila je nato zamahnula zi ruku i rekla zač bin se ja zaplela, znan pazit nasebe. Druge su se šle jigrat more i po melu a mlada vila, zvali su ju Morjanica, je šla pobirat ostružnice. Pobrala je najprije one ke su bile kolo tla i ondat pričela pobirat one ke su bile gori. Ostružnice su bile slatke i su ju jako pijažale. Dva tri puti je zvala sestre i zormane neka pridu pobirat ma nijena ni otila. Morjanica je pobirala i jila. Kada je pobrala sve ostružnice ke su bile šoto je pričela pobirat one ozgora. Najedan put je pala aš ju rep više ni mogal držat i se zaplela va ostrugu. Pričela je kričat i zvat. Sestre i zormane ke su bile šnju su njoj provale pomoć ma nisu mogle. Šle su zvat starijih prišal je i stari did ki je jimil na livon uhu velu roćinu od črne perle, ma njoj nijedan ni mogal pomoć. Va to vrime doklek se je ovo dogajalo je va dražici od Grabasaja zi slabin vitron jadrila bracera od batelanti. Bili su četiri, korban je bil otac a mornari su bili tri sini. Vitar je diventival sve slabiji i otac je rekal sinon:" ćapajte za ruge aš nećemo nikada prit doma". Sini su ga habali aš na mori vaja ona stara, brod zi dva kapitana funda nisu jimili druge. Pomalo rugajuć su prišli do Svetoga Jurja. Čuli su niko skucanje i svako toliko je niki, kako da bi bil slabi ženski glas zval va pomoć. Najmlaji brat je dvignul veslo i rekal habajte ča je ovo, niki je va veloj potribi. Svi su dvigli ruge i čekali. Poznova se je čulo skucanje i pomozite pomozite. Obrnuli su braceru kuntra skucanju, pomalo zavozili i gjedali naokolo ako bi ča akoržali. Nisu vidili niš. Poznova su čuli skucanje, Šli su bliže. Jedan od sini je rekal niš vidin va grmu od ostruge ma nevin ča je. Drugi dva su skočili va kajićac koga su jimili veženoga zada bracere i šli na žal. Kada su prišli na žal su vidili mladu lipu divojku ku su pokrivale dlge črne vlasi i ka od pasa nadoli ni jimila nog leh juske i peraje. Sva je bila zapletena va ostrugu. Oni su se prestrašili ne znajuć ča je to a i vila se je prestrašila aš se je bojala ča ćeju njoj učinit ti čudni stvori. Mornari su zvali staroga korbana ki je prišal na žal i rekal kako je nikada njegova mat pravjala o vilah podmornjačah ma seda ju prvi put vidi. Rekal je sinon neka ju škapulaju od ostruge i neka paze kako delaju aš bi jih mogla ugris. Mornari su zi koric potegnuli široke noži, ča je još više prestrašilo vilu Morjanicu, koštali se blizu i pričeli zi velu pacijencu rizat ostružinu i najprije su liberali rep a ondat su pričeli liberivat vlasi ke su bile sve zapletene zi ostrugu. Pomalo su odplećivali vlas po vlas i na kraju liberali sve. Ćapali su divojku svi četiri i ju provali dvignut. Ona se je prestrašila i zvila i njin je pala z ruk.pričela se je savijat kako bi ušla ma je bila jako isčrpana i ni mogla. Korban je nato rekal jenomu od sini neka gre po kus jadrovine, ku su jimili va pričuvi ako bi se jadro kadi rasparalo i neka ga prnese. Prišal je sin zi jadrovinu. Položili su ju kraj morjanice ka je bila tako trudna i isčrpana da se ni mogla branit. Pomalo su ju zi najveću pacijencu klali na telu i svi četiri ponesli kuntra moru. Dva prvi su šli do kolen a zadnji do kićice more. Korban je rekal položite ju zi telu more i ona će pomalo odplavat a mi ćemo doma oprat telu va vodi aš bi ju mornica dišvala ako bi se tela ošušila bez ju oprat. Sol pregrize platno. Doklek su mornari šalvivali Morjanicu su se kolo broda i kolo žala zbrali svi vilenjaki i vile i gjedali ča se dogaja. Kada je Morjanica pričela pomalo plavat su po nju prišle mat i tete. Otac vilenjak se je čapal za grotu i rekal mornaron. Hvala va na svemu ča ste udelali za moju najmlaju hćer. Kada vas nebi bilo bi bila umrla. Mi svi, cili rod, se van zahvajujemo i ovo zapametite „Kada god budete šli lovit ribe na sviću, prije leho zapalite gradele lupnite tri puti zi veslon i mi ćemo vas čut aš pjusk gre po mornici tri puti brže leh po zraku i ćemo van prit pomoć lovit ribu.“ Mornari su šli na braceru, dvigli sidro i ćapali za ruge. Nato je stari vilenjak rekal hitite nan konop more pa ćemo vas mi popejat do Anjine. Korban je zel dlgi konop i hitil ga more. Vilenjaki i vile su ga ćapali i svi skupa potegnuli do drage. Bracera je plovila kako i šijun. Na buki su ćapali za vesla i prišli na armiž. Večer su šli na ribe. Udelali su kako ča jin je rekal stari vilenjak. Doklek se je oganj razgorel i pričel svitlit su kolo kajića bile vile i vilenjaci i tirali ribu pod osti. Kopišće i osti su bile više mori leh vajeri. Lovili su vele škrpoči, lovrate, lubeni, ćifli, špari, fratri, špici, salpe, lastavice, petešari, trije, hubotnice, sipe, lignji, totemi, rarogi, batikuli i jastogi. Va kupaj su pobirali kapišante, kapice, grzdanke, kunke i zi kjišći lovili losture. Par ur koliko su bili na sviću su ćapali više od kvintala ribe. Svaki put kada bi bili šli na ribe je bilo jisto. Batelanti su diventali fanj bogati. Judi su jin bili invidijozi. Jedan susid je bil jako ingord i je koržal na batelanti. Jedan put kada su šli poznova na ribe je šal šišno va kajić i i pomalo vozil za njimi. Šišno jih je kumpanjal i koržal svaki njihov mot. Ni jin mogal prit jako blizu aš se je bojal da ga nebi vidili. Prišal je doma malo sprid njih i kako da je šal gjedat za kajić jih je čekal na mulu kadi su oni koštivali. Vidil je silne raki, ribe, hubotnice i kapice. Nenavidost ga je žrla kako acid. Pital jih je kako to ćapuju toliko ribe a drugi kada gredu rabe čudo više vrimena i ćapaju puno manje. Odgovorili su mu da jimaju sriće. Pobrali ribu i ardenji i šli doma. Kada su prišli doma je stari otac rekal: „Kada bi invidija gorila nebi rabilo ognja potikat i šli su spat.“ Jutrin je po selu šlo, kako batelanti love ribu na čudan fin i kako je ta riba začarana. Nijedan ni više kupoval ribu od njih. Pričeli su jih va mistu čudno gjedat. Malo ki je otil govorit z njimi. To su trpili misec dan i nato su prodali kuću, mobiju klali na braceru i se preselili kuntra Riki. Tamo su pričeli lovit ribu i su ju prodavali i nijedan jih ni pital od kuda jin riba leh su svi govorili kako takove ribe ni na peškariji i mogli su je prodat koliko su god jimili.

[1] Leonard Eleršek: „Tko je ovo pričao?“ Rado Žic Mikulin: “Miko Žic Osipina, kada smo plavali zi Marijanu (bracera) iz Rike doma. To je bil vijaj od 6 ali 7 ur. Sedili smo kraj timuna i on je pravjal!. To je moralo bit nigdi 1953. Miko je bil korban. Oni su pejali melo (pjesak) va Riku i prazni su hodili doma. Više puti na subotu bimo bili šli doma zi Rike šnjimi. Pondijak zi vaporon nazad va Riku i va školu!”

[3] Ado Žic Mikulin: „Bila je izreka: „Vile moračice(morjanice), na dimu tancaju, buri tako veću forcu daju.“ Dim je kada vjetar nosi krijeste valova i stvara posolicu! To se desi samo kada je bura jako jaka! Fortuna.“

[6] Rado Žic Mikulin: „Prije se je jimilo na kajiću lezezne gradele na kih bi se bilo zapalilo cok ( panj) i kolo njega kladalo fašići od suhoga trna i šmrike ke su ondat rasvitlivale more. Ribu se je moglo lovit po plitvon, stari ribari su pravjali kako su ujeni padale va more i kada je bila najlipja riba pod osti bi bila ušla“