Događaj iz 1953. ili 54. zabilježio po sjećanju Rado Žic Mikulin[1]. Preveo Leonard Eleršek 2021., dan nakon objave članka u Krčkom Valu.
VOL (ŠTO)
Poslije II. sv. rata svi smo živjeli od onoga što nam je urodilo, izraslo i uzgojilo se na našim oranicama i vinogradima, u vrtovima i poljima. Uvijek se govorilo: „Tko što ima, s tim računa!“ Oranice bi okopali, a oni koji su mogli bi ih izorali, pa bi onda posijali ječam. Zašto ječam? Zato jer je počinjao rasti s prvim proljetnim zrakama Sunca. Dobro je rastao s ožujskim, travanjskim i svibanjskim kišama, a onda bi brzo dozorio prije suša. Kada bi ga poželi i spremili u škrinje, od njega bi se štedljivo pekli kruh i kuhali mučnik. Strnište bi odmah okopali i posijali proso, heljdu, metlač, sirak ili kukuruz cinkvatin. Uz sušu i pokoji pljusak što bi svako toliko natopio zemlju, sve je raslo i polako zorilo. Na uvratima[2] se sadio presad broskve. Kad bi pobrali kukuruz, heljdu ili proso, posijali bi mrkvu i repu koja je rasla krupnila do Svih svetih. Onda bi to pobrali, okopali i opet posijali ječam koji bi ubrzo nikao i rastao do proljeća. Krumpir su sadili u jame po dolinama. Posadili bi ga u ožujku, stavili u jamu duboku jednu stopu, a u nju još suhoga lišća i, ako je bilo moguće, gnoja. Sve bi pokrili suhim lišćem i onda zemljom. Tako je krumpir bio zaštićen od iznenadna mraza. U travnju bi niknuo i bacio prve listove. Ožujske bure ga ne bi oparile jer mu je cima bila pod zemljom. Rastao je s kišama sve do mandalinskoga mjeseca, kada bi mu nadzemni dio uvenuo. Onda bi ga pobrali i u sanducima spremili u konobe. Kasni krumpir se sadio u svibnju. Njega bi pobirali po Miholji[3]. Vinograd se obrađivao od prvih mladica, sve do berbe. S lozom je uvijek bilo puno posla: cimanje, prskanje, vezivanje i na kraju trganje, berba, pa onda vrenje u bačvama, pretakanje i na koncu pečenje rakije od dropa. Obrađivali su i maslinike. Njih bi okopali, pa bi pod maslinama sadili salatu, broskvu, i gdje je bilo vode, rajčice. Vrtovi su bili oko kuće. Bili su jako dragocjeni. Ljudi su ih okapali i radili u njima, a za vrijeme suša bi ih zalijevali. U vrtovima se uzgajala salata, mrkva, rotkvica, blitva, ljutika, a ako je bilo mjesta, i rani krumpir. Vrtove su je uvijek gnojili i zalijevali. U sušna vremena voda je bila pokora. Tko je imao gusternu, vodu je čuvao za kuhanje. Vodu za piće donosili su iz Potopula[4] ili s pumpe. Svake večeri i svakoga jutra ispred pumpe i Potopulskoga zdenca bio je veliki red žena s kablima i kablicama te muškaraca i djece s vjedrima koji bi došli po vodu. Tu su vodu onda odnosili kućama i koristili je za piće, zalijevanje vrtova i napajanje blaga. Koze i ovce napajali su kod kuće, a velike životinje, konje, magarce, krave i volove odvozili su na lokve ili na Potopul, gdje su bile kamene pojilice za napajanje blaga. Jednoga jutra sam čekao u redu za vodu kod pumpe. Imao sam dva vjedra i nosio ih polako, korak po korak. Ispred mene je stajala neka žena s jako velikom posudom[5]. Pitala me je: „Što to zalijevaš?“. Odgovorio sam: „Vrt.“ Ona je nato rekla: „Ja nosim vodu za našu Šarku. Kravica je jako dobra. Ujutro je pomuzem, mlijeko ponesem na par kuća i tako zaradim koju kunu. Šarku onda odvezem na pašnjak, gdje ima trave i dosta hlada pod jednim velikim hrastom. Svako jutro joj u štalu stavim ovu posudu punu vode. Kad Šarka navečer dođe u štalu, napije se, a ostatak popije ujutro. Krava mora imati dosta vode. To mi se čini bolje nego da je vodim na Potopul.“ Rekla mi je: „Sad je bolje. Ne moram je skrivati kao za vrijeme rata. Tada sam je skrivala po šumama da mi je ne bi uzela neka vojska. Te naše bušice[6] su jako dobre, mirne i ne treba im puno hrane, a imaju dosta mlijeka. Svako proljeće se oteli. Telići brzo rastu jer joj je mlijeko jako hranjivo. Šarkica me svaki put kada čuje da dolazim prepozna po koraku, dođe na ulaz i čeka.“ Korak po korak smo se približavali pumpi. Pitala me bi li joj pomogao napumpati posudu i podići joj je na glavu. Došli smo na red i napunili posudu. Naa glavu je stavila svitak, a ja sam joj pomogao podići vrlo tešku posudu punu vode. Otišla je svojim putem. Ja sam napumpao dva vjedra[7] i krenuo kući. Kada sam bio na kružnom toku pokraj murve, pedesetak metra od mene vidio sam stado volova i krava. Vodio ih je veliki crni Čad s alkom u nosu i konopcem ovijenim oko rogova. Do njega je bio jedan Rij[8], s nešto manjim rogovima, a za njima veliko stado volova. Čad je odjednom potrčao prema meni, a Rij za njim. Spustio sam oba vjedra na zemlju i pobjegao iza debla murve. Dva vola[9] su prišla i počela piti, svaki iz svojega vjedra. Stado se zaustavilo. Njih su dvojica popila vodu i mirno nastavila putem predvodeći stado. Iza je hodao mesar Šimitekulo s još dvojicom ljudi koji su gonili marvu. Gospodin Šimitekulo mi je rekao: „Prestrašio te, zar ne?“ Odgovorio sam: „Bome jest!“ Šimitekulo je rekao: „Čad izgleda jako strašno, ali nikad nije nikoga udario. Vjerojatno je bio žedan. Nanjušio je vodu i zato je potrčao.“ Nije bilo druge nego opet otići po vodu. Vratili su se nakon nekoliko sati, nakon što su blago odveli u Dokulovo. Otac je nešto radio na dvorištu i pozvao ih k nama. Jednome je rekao: „Matino, nisam te vidio od rata. Čime se baviš?“ Sjeli su na zidić koji je opasivao vrt. Mati je na tanjuriću donijela domaće kekse, što ih je čuvala za goste. Popili su svaki po čašu vina. Malo su ćaskali, a onda ih je otac pitao žele li prenoćiti kod nas, jer do Dobrinja je daleko. Šimitekulo je rekao: „Ma kakvi. Ive se oženio prije par tjedana i mora poći kući maziti ženu. Do večeri ćemo doći do Dobrinjštine. Idemo preko Vala, a onda preko polja. Tako kratimo put. Hvala Bogu imamo lake noge.“ Ja sam ga pitao o Čadu i Riju. Matina se nasmijao i rekao mi: „Lijepo su te prestrašili. Čad je bik, a Rija je krava koja je uvijek uz njega. Od iste su matere. Stalno ga prati. Njih dvoje zajedno vode svu marvu što je s njima na pašnjaku. Pa to si i vidio. Kad se Čad maknuo, maknula se i ona. Jako su mirni i svaki put kad dođem na pašnjak, odmah dođu k meni. Malo ih pomilujem, jednog pa drugoga, dam im malo soli i onda veselo pasući odu naprijed.“ Ustali su i krenuli svojim putem. Otac je rekao: „Starobašćani neće baš biti sretni što su im volovi u Dokulovu, jer tamo im je zimska ispaša za ovce. Doduše volovi popasu i pogaze sve, pa tako najesen, kad ih odvedu iz Dokulova, trava opet potjera i zazeleni. Vol, to ti je uškopljeni bik. Tele se goji tri mjeseca i onda ga treba kastrirati. Uškopljeni buč raste puno brže od neškopljenoga. Ima veliku težinu i snagu. Kad navrši tri godine života počinje ga se navikavati na jaram. Zajarme ga zajedno s dva stara, iskusna vola. Mladi se vol nakon nekoliko puta navikne na jaram i tada se s njime može početi raditi. Nikad se mladi volovi ne smiju zajarmiti zajedno, uvijek jednog mladog i jednog staroga. Svaki vol ima svoje mjesto. Jedan je naučen na lošu (lijevu), a drugi na dobru (desnu) stranu. Onaj s lijeva se drži svoje lijeve strane čitav život, a onaj zdesna, desne. Kada se naviknu jedan na drugoga, oni vuku i rade bez velikog zapovijedanja. Treba im samo pokazati dugu šibu, no nitko ih njome ne tuče. Kad vuku kola uzbrdo dovoljno je samo mahnuti šibom s jedne strane, a oni odmah znaju da s te strane treba jače povući kako bi se kola uspela na brijeg. Buškarini[10], sivo-crni volovi, jako su mirni i samo rijetko nekoga ubodu ili udare. Crnoga nazivaju Čad, bijeloga Bij, a crvenoga ili smeđega Rij[11]. Tako sam doznao da na otoku postoje krave buše, volovi buškarini i bikovi i neke krave koje su predvodnici drugim volovima. Uvijek se po sijelima pričalo o tome kako se krsnik, ako treba, pretvori u Bija, a Kurent što mu je pomagao u bijelu kravu. Malik bi se pretvorio u crnoga bika, a njegova pomoćnica mora, u Riju (riđu kravu). Bikovi bi se borili na raskrižjima, a krave su im pomagale i mukanjem ih upozoravale da čuvaju bok ili vrat od drugoga bika. Kada bi neki bik bio ranjen i pao na prednje noge, krave bi stale ispred njega i više nisu dopustile nastavak borbe. Ljudi bi sutradan, kad bi vidjeli nekog izranjavanog čovjeka, znali da je on sinoć bio Krsnik ili Malik, ali nitko ne bi znao je li bio jedno ili drugo. Šjor Šimitekulo me je upitao prije odlaska što sam ja pomislio kada je Čad potrčao prema meni. Rekao sam mu: „A što bi mogao misliti drugo, nego da malik i Morana trče prema meni. Zato sam i ostavio vjedra i sakrio se iza debla murve.“ Nasmijali su se, a Matina je rekao: „Tako je. I ja bi to isto pomislio, da su poletjeli prema meni.“
VOL (ČA)
Po II. Ratu, smo si živili od onoga ča nan je urodilo, zraslo i se zgojilo na naših mekotah, trsju, vrtih i drmunih. Vavik se je govorilo: „Ki ča jima, stin klima!“ Mekote se je skopalo ali zoralo, ki je mogal i ontrat posijalo žito. Zač žito? Zato aš je pričelo rast zi prvimi traki sunca na protuliće, dobro raslo zi marčenimi, aprijskimi i majskimi dažji i ontrat, brzo uzrijalo prije suše. Kada se ga je poželo i spravilo va škrinje, se je zi regulu od njega peklo kruh i kuhalo mučnik. Po strni se je šubito, vaje, skopalo i posijalo proso, hajdu, metlač, sirak ali cinkvatin. Zi su sušu, a kin god dažjenin nalivon, ki bi bil prišal sako nikoliko vrimena je se raslo i pomalo uzrijalo. Na uvratih se je posadilo prisad broskve. Kada se je pobralo framentun, hajdu ali proso, se je posijalo mirlin i ripu. Ka je rasla i se razvijala se do Sih svetih. Ontrat se je pobralo, skopalo i posijalo poznova žito. Ko je prišlo van i ontrat ćupirilo do protulića. Kunpir se je sadilo va jame po dolcih. Posadilo bi ga se bili va marču, klalo va nogu dunboku jamu, nutar klalo suhe šume i ako je bilo moguće gnjoja. Sve pokrilo zi šumu i ontrat zi zemju. Tako je kunpir bil zaštićen od nenadijanoga mraza. Va apriju bi bil badnul, i udelal prve pera. Marčevske bure ga nisu oparile, aš je nat bila pod zemju. Rasal je zi dažji se do mandalinskoga miseca, kada mu je nat uvela i ontrat se ga je pobralo i spravilo va čavlaki va konobe. Kasni kumpir se je sadilo va maju. Njega bi se bilo pobiralo po mihoji. Trsje se je tendilo od prvih mlajic, pa do trgatve. Z trsjen je vavik bilo čudo posla, cimanje, kropjenje, veživanje i na kraju trgatva i ontrat kuhanje va bačvah, pretakanje i na koncu od dropin kuhanje rakije. Uliknjaki se je istešo, tendilo, skopalo i pod ulikami sadilo salatu, broskvu, i na mestih, kadi je bila voda pomidori. Vrti, vrti su bili, kolo kuće i jako čudo su vridili. Skopalo se jih je, po njih plelo i kada je bila suša se jih je polivalo. Va vrtih, se je jimilo, salatu, mirlin, ravanelu, blitvu, šupji luk, i ako je bilo mesta rani kunpir. Vrti se je vavik gnjojilo i polivalo. Voda, voda bi bila va sušno vrime diventala pokora. Gušterne, ki jih je jimil, se je čuvalo za kuhanje. Za pitje se je vodu nosilo zi Potopula ali zi punpe. Sako večer i sako jutro je bil veli red sprid punpe i sprid hladenca od Potopula, zene zi kabli, kablicami a muži i dica zi sigji su čakali za napunit okruti i ontrat se je vodu nosilo doma za pit, za polivat vrti i napojit zivo. Koze i ovce, se je napajalo doma, a velo živo, luši, tovori, krave i voli se je pejalo na lokve ali na Potopul, kadi su bile skalnice za napajat živo. Jeno jutro san čekal va redu sprid punpe. Jimil san dva sigja. Hodilo se je fanj pomalo naprid. Korak po korak. Sprid mene je bila jena žena zi fanj velin livandinon. Pitala me je: „Ča polivaš?“ Rekal san „Vrt.“ Ona je nato rekla: „Ja nosin vodu za našu Šarku. Kravica je jako dobra. Jutrin ju pomlzen, mliko ponesen na par kuć i tako ćapan niki šold. Šarku na to popejan va drmun, kadi jima trave i pod jenin velin dubcen dosti hlada. Sako jutro njoj kladen va štaju ov livandin pun vode. Ona se večer , kada pride napoji, a ono ča ustane popije jutrin. Krava mora jimit dosti vode, ovako mi se pari boje, leh , da ju pejan na Potopul.“ Rekla mi je: „Seda je boje, ne rabi ju hranjat, kako za vrime rata. Tada san ju hranjala po drmunih, da mi ju nebi, ka vojska zela. Te naše bušice su jako dobre, mirne, od male spize, a jimaju fanj mlika. Sako protuleće se obuči. Bučići brzo rastu, aš mliko je puno šuštance. Šarkica saki put, kada čuje, kako hodin, pozna me po koraku, pride na laz i čeka. Korak po korak smo bili bliže punpi. Pitala me je, ko ću njoj pomoć napunpat livandin i klas ga na glavu. Prišli smo na red. Napunpal san livandin, ona je klala na glavu svitak i ja san njoj pomogal klas livandin pun vode. Bil je fanj težak. Šla je korakon. Ja san napunpal sigja i šal kuntra domi. Kada san bil na kružeri kraj murve, je pedest metra od mene bila jena masa voli i krav. Jesulal jih je jedan veli črni Čad zi anelon va nosu i kolo rogi savijenin konopan, do njega je bil jedan Rij, zi niš manjimi rogi a za njimi vela masa voli. Čad je najedan put pričel teć, kuntra meni, rij za njin. Kalal san oba sigja na zemju i ušal zada debla od murve. Vola sta prišla do sigji i pričela pit saki na jenon sigju. Cela masa se je fermala. Popila sta su vodu i mirno nastavila vodit masu. Zada je bil mesar Šimitekulo zi dvimi judi, ki su jih tirali. Šjor Šimitekulo, je pital: „Prestrašil te je, ča ne?“ Rekal san, kako me bome je. Šimitekulo je rekal: „Čad zgjeda jako strašjivo, ma ni nikada nikoga udril. Vajda je bil žajan, podvonjal vodu i zato je pričel teć. Ni bilo druge. Leh poć poznova po vodu. Nakon jeno par ur, su se tornali, kada su klali živo va Dokulovo. Moj otac je niš delal na dvoru i jih je zval va dvor. Jenomu je rekal: „Matino, nis te vidil od rata, čo delaš?“ Seli su se na žičić od vrta. Mat je prnesla vino i na pijatu domaćih galetic, ke je čuvala, ako ki pride. Popili su saki žmuj vina. Malo ćakulali i ontrat je moj otac, pital, ko ćeju prenoćit u nas, aš kako je dugo do Dobrinja. Šimitekulo je rekal: „Ma ke, Jive se je oženil prije par šetiman i mora poć doma kokulat ženu. Do večera ćemo prit do Dobrinjskoga. Gremo priko Vala i ontrat priko poja. Tako skratimo put. Hvala Bogu jimamo lahke noge. Ja san pital, o čadu i riju. Matina se je nasmihnul i mi rekal: „Lipo su te preštrašila. Čad je bak, a Rija je krava, ka je vavik šnjin. Od iste matere su. Ona ga stalno kunpanja i skupa ješulaju sih ki su šnjimi va drmunu. Pa to si vidil, kada se je čad makal, ontrat se je makla i ona. Jako su mirne i saki put, kada priden va drmun, vaje pridu i se koštaju. Malo pogladin jenoga pa drugoga i jin dan malo soli i ontrat gredu veselo naprid jis travu.“ Stali su se i šli za svojin deštinon. Otac je rekal: „Starobašćani nećeju bit vero zadovojni da su jin klali voli va Dokulovo, aš to jin je paša za ovce po zimi. Doduše voli popasu i pogaze sve, tako na predzimje, kada je znemu zi Dokulova, trava poznova potira i se se zazeleni. Vol , vol, to ti je skopjen bak. Bučić se goji tri miseci i ontrat se ga skopi. Takov skopjen buč, raste puno brze od onoga ne skopjenoga. Jima velu pezu i forcu. Kada jima tri leta se ga prične učit jarmu. Klade ga se va jaram zi dvimi starimi, navajenimi voli. Mladi vol se nakon par puti navadi na jaram i tada se more pričet šnjin delat. Nikada se mlada vola ne zajarmi skupa. Vavik se zajarmi jenoga mladoga i drugoga staroga. Saki vol jima svoje mesto. Jedan je navajen na hudu (livu), a drugi na dobru (desnu) bandu. On z hude, se drži te bande ciloga živjenja,a dobre on zi dobre. Kada se navade jedan na drugoga, potežu i delaju i prez vele kumande. Dugu šibu se jima samo, više za pokazat. Nijedan voli ne tuče snju. Mahne se kada potežu voz va klanac zi šibu zi bande. Voli vaje viju, kako tutu rabi boje potegnut i se napet, kako bi voz potegnuli va brig. Buškarini, sivo črnaste voli, su jako mirne i samo retko koga badnu ali lupnu. Črnoga se zove Čad, beloga Bij a črjenoga ali kafenoga Rij. Tako san doznal, kako su na jižuli, krave buše, voli buškarini i baki i nike krave ke su ješuli drugin volon. Vavik se je po sidih pravjalo o tomu kako se krsnik, ako rabi, preobrne va Bija, beloga baka, a Kurent, ki mu je pomagal i ga protejil va belu kravu. Malik bi se bil obrnul va črnoga baka, a mora, ka mu je pomagala va riju. Baki bi se bili borili, na raskrižjih. Krave su jin pomagale i jih zi kriki avizivale neka čuvaju bok ali vrat od drugoga baka. Kada bi bil ki bak ranjen i pal na spridnje noge, bi bile krave stale sprid njega i više nisu dale nastavit boj. Judi bi bili drugi dan, kada su vidili koga žgalanoga, vili da je bil Krsnik ali Malik, ma nijedan ni znal ki je ča. Šjor Šimitekulo me je pital prije leh su šli naprid, ča san mislil, kada je Čad potekal kuntra meni. Rekal san: „Aa ča bin mogal mislit drugo, leh, kako malik i Morana teču kuntra meni, zato san pustil sigji i se hranil zada debla od murve.“ Nasmeli su se. Matina je rekal: „Tako i ja bi bil to pomislil, da su poletili kuntra meni.“
[1] Leonard Eleršek: “ Što je ovo i kad se dogodilo?” Rado Žic Mikulin: „To sam ja napisao po sjecanju. Ona gospoda Šimitekulo i Matina Su bili prijatelji mog oca. Bili su u nas kada su odpeljali volove, baka i krave u pašnjak Dokulovo! To je bilo negdje 1953 ili 54.“
[2] Uvrati su krajevi njive gdje se okretao plug.
[3] Blagdan Sv. Mihovila.
[4] Zdenac.
[5] Rado Žic Mikulin: “Lavandin (sudoper), rabil se je i za nositi vodu , prati povrće, posuđe pa i robu! Bil je od lima!“
[6] Buša je domaće planinsko govedo, ilirsko govedo, domaća hrvatska pasmina goveda.
[7] Izraz „Ja san napunpal sigja.” je čakavska dvojina i čita se: „Napumpao sam dva vjedra“
[8] Riđ, crveni.
[9] Leonard Eleršek: „'Vola sta prišla do sigji…', 'Popila sta su vodu…', objasnite tu dvojinu.“ Rado Žic Mikulin: „U dualu je životinja, vol. krava, janje ili pivac, stavljena u dvojinu sa sta, a ne su. Izraz 'vola sta pasla' znači dva vola pasu! Ne rabi (treba) se stavljati prije njih broj! Vol, vola sta, voli ili duža množina volovi! Krava, krava, krave! Konj, konja, konji! Znači, jedan konj, dva konja i više konji. To je doba kada smo još si rabili dvojinu. Moji baba, did, mat i otac su ju rabili, kada god smo govorili mej sobu. Va školi su nan, ako smo začarkali (napisali) va dvojini, meštri (učitelji) prečrtali i napisali kako je rabilo bit po njihovon uvirenju, ali (ili) su to morali delat. Tako je dvojina bila pomalo izstisnuta zi govornoga područja. Seda se još retko čuje va Vrbniku, po Dobrinjskon i jako jako retko va Omišju. Oni ki su ju dobro govorili su poumirali, a mladi nunkis ne viju (znaju) ča je to i kako se ju i zač rabi. To je bil način, kako se je zatirala čakavica, ku su na saki fin nastojali zaminit zi štokavicu. Ča se tiče dvojine su to posve uspili. Seda, kada, kada još niki reče ku besedu va dvojini, kada ga pitaš, ča je to rekal, se brzo ispravlja i reče 'Smutil san se!'“ Leonard Eleršek: „Imali ste cilu studiju o tome, ne mogu je naći.“ Rado Žic Mikulin: „Nisam našao ništa o dualu. To je negdje, ali gdje uz koji priču? Sjećam se, kako je bilo o janjadi! Janje, janca, janci! Jednina, dvojina i množina! Buč, buča i buči! (Tele, teleta, telci!).“
[10] Prema rukopisnom rječniku Rada Žica Mikulina (dvanaestoknjižje, knjiga dvanaesta), buškarin je vol, istarski podolac, a buškarina je krava istarskog podolca.
[11] Leonard Eleršek: “Ovo je izvrsno. Kako se ono zovu volovi u zaprezi redom?“ Rado Žic Mikulin:„Što si ono mislio an, dvijar, trijar, ešter? To su imena volova u četveropregu, koji se je rabio , kada se je zi kargaci (teška kola) prevozilo teške terete na klančjivom putu (strmom putu) vjerojatno su to nazivi, koji su ostali od Grka.“