Priču „Kako je nastalo more“ pričala je 1948. u internatu u Krku Vela Mare iz Vrbnika. Zapisao Rado Žic Mikulin^{^[1]}. Preveo 2021. Leonard Eleršek.

KAKO JE NASTALO MORE (ŠTO)

Sve ovo što je sada pod morem bilo je polje. Ljudi su kopali, orali, brankanali[2], pasli sitnu i krupnu stoku i bili zadovoljni, veseli, siti i napojeni. Nedostajala im je samo sol. Od starih vremena znali su za zdenac sa slanom vodom. Taj zdenac otkrio im je krsnik koji je svakome u posudicu natočio malo slane vode. Kad je vratio kamen na zdenac, rekao im je da ga nitko ne smije više podići jer u zdencu ima toliko vode da bi ona mogla potopiti čitavo polje i veći dio planina. Najveće planine ostale bi nad vodom, poput otoka[3] oko kojih bi valovilo i bračalo more. Ljudi kao ljudi, u početku su ga slušali. Ali, mlađi starijima ne vjeruju, a kako je prolazilo vrijeme, to su bili sve manje uvjereni da bi se moglo dogoditi ono na što je krsnik upozorio njihove pretke. Jednog lijepog dana, dok su pekli janjca na ražnju, jedan je momak predložio da podignu ploču i uzmu malo slane vode, jer će tako meso biti puno ukusnije. Drugi momak je rekao da u čančarije[4] ne vjeruje i da nije moguće potopiti tolika polja i planine. Rekao je i to kako bi bilo dobro kušati tu sol. Mladići koji su sjedili naokolo čekali su da se janjac ispeče i pomalo pili. Onda su se pogledali, zastali, uzeli pralicu[5] i krenuli prema ploči koja je pokrivala zdenac. Jedna starija žena koja je bila u blizini počela je galamiti. Viknula im je neka odu odatle. Zaklinjala ih je, preklinjala i molila da ne dižu ploču. Pripiti od vina, mladići nisu marili za prijekore. Smijali su se i govorili da je starica bedasta. Došli su do ploče i stali je podizati. Nije išlo lako. Probali su s jedne strane, pa s druge. Porinuli su pralicu ovdje i ondje. Ovdje nije ulazila, ondje je krivo uhvatila, ovamo nije držala, onamo je iskočila ili se pokliznula, i na kraju je jednome ipak ušla u rupu. Dvojica su opteretila kraj pralice, ali kamena ploča ni makac. Priskočio je treći i tada im je ipak pošlo za rukom malo podići ploču. U skalnicu[6] je poteklo nešto vode. Kušali su je i bila je slana. Još jednom su opteretili pralicu, a ovaj put je isteklo puno više vode. Napunili su skalnicu, a kamenu ploču vratili su na svoje mjesto. Slanom su vodom zasolili meso, koje je sada bilo puno ukusnije i bolje. Neki od njih je rekao: „Naši stari su bili blesavi jer su jeli neslano, a mi sad znademo kako doći do soli.“ To su pričali drugima i nudili im slanu vodu koju su donijeli sobom. Svima je hrana bila ukusnija. Starci, a posebno starice, govorili su im da to više ne čine, jer će u protivnom nastati velika šteta i nesreća. Mladi kao mladi, čim im je ponestalo slane vode, opet su pošli na zdenac. Malo su podigli kamenu ploču, a voda je počela teći. Kad je skalnica bila puna htjeli su zaustaviti istjecanje i vratiti ploču na svoje mjesto, ali ju je voda podigla, odrinula i nastavila teći. Zdenac je sada postao izvor slane vode koju su zvali mornica[7]. Mornica je istjecala i istjecala, a istjecanje se više nije moglo zaustaviti. Svi su se prestrašili i pobjegli na brdašca i planine. Mornica je tekla i tekla. Oko zdenca je nastala kaljuga, onda kal, pa lokva. Lokva se širila i nastalo je jezero. Na kraju je svo polje bilo pod mornicom. Od tada su tu slanu vodu počeli zvati more i tako je ostalo do danas. Brdašca su postala hridi, a planine otoci oko kojih je bračalo[8] more. Ljudi su im rekli: „Jeste li vidjeli da će more pokriti čitav Mir[9].“ More je valovilo, pjenilo se, zajedalo se u zemlju i lomilo kamenje. Na obali je pravilo mandraće, škare, škariće, drage i dražice, drage i zaljeve[10]. Ljudi, koji se nisu utopili, ostali su živjeti na otocima. Sada su imali slane vode koliko su htjeli, ali nisu više imali što soliti jer više nije bilo polja. Zemlja je bila plitka. Samo se dubokim kopanjem, krčenjem i krampanjem dalo opet doći do plodne zemlje.

KAKO JE DIVENTALO MORE (ČA)

Sve ovo ča je seda pod moren je bilo poje. Judi su kopali, orali, brankanali, pasli marvu, drobnicu i velicu i bili zadovojni.i veseli, siti i napiti. Falila jin je samo sol. Od starih vrimen su znali za zdenac, va kon je bila slana voda. Krsnik, ki jin je za to rekal i ki jin je pokazal zdenac i svakomu dal malo slane vode va žaricu, jin je rekal, kada je klal škril nazad“ nijedan ju nesmi više dvignut, aš nutri je toliko vode, ka bi potopila sve poje i veći dil hlami. Samo najveće hlmi bi ustale kako brači, kolo kih bi valovilo i bračalo more“. Judi kako judi, spričela su ga habali. Mlaji starijin ne viruju i sve ča je pasivalo više vrimen, sve su manje virovali, kako bi se moglo dogodit ono ča je krsnik rekal. Jenoga lipoga dneva, kada su pekli janca na ražnju, je jedan golčina rekal, neka dvignu škril i zemu malo slanje vode i kako će meso bit puno boje. Drugi falaš je rekal, kako va čančarije ne viruje i kako ni moguće potopit tolikoga poja i još hlmi i kako bi bilo dobro kušat tu sol. Mladići, ki su sidili naokolo, čakali kada će bit janjac pečen i pomalo pili, su se pogjedali, stali, zeli pralicu i šli kuntra škrili, ka je pokrivala zdenac. Jena zitruka, ka je bila va bližini, je počela kričat i blet nek gredu ća od tuda. Rotila jih je, preklinjala i molila neka ne dvižu ploču. Mladići, malo pijani od vina, nisu badali za nje roćenje. Smeli su se kako je zitruka bedasta. Prišli su do ploče i ju pričeli dvizat. Ni šlo lahko. Provali su zi jene strane, zi druge bande, rinuli pralicu ovdi i ondi. Ovdi je spodrsnulo, onamo pošpalangalo, ondi ni držalo, onamo je zdrsnulo, ovamo se je pošujalo. Na kraju, je jenomu, šla pralica va škuju. Dva su pritisnuli na kraj, ma ni šlo. Priskočil je tretji i šlo jin je za ruku. Malo su dvigli ploču. Poteklo je niš vode va skalnicu. Kušali su, bila je slana. Još jedan put su provali i ov put je prišlo fanj vode. Napunili su skalnicu. Klali su škril nazad. Posolili su meso. Meso je bilo puno guštozije i boje. Niki je rekal, kako su naši stari bili bene, jili si neslano i kako seda znaju prit do soli. To su pravjali drugin i davali slanu vodu, ku su prnesli sobu.Svin je jizbina bila bojega gušta. Zitruki i posebojno zitruke su govorile neka toga više ne delaju, aš kako će diventat vela škoda i nesrića. Mladi kako mladi, kada je slane vode nestalo, su šli opet na zdenac. Dvigli malo škril i voda je pričela teć. Kada je bila skalnica puna su otili fermat i klas ploču nazad, ma voda je ploču dvigla, rinula ća i nastavila teć. Diventala je baška slane vode. Mornica je tekla i tekla. Više se ju ni dalo fermat. Svi su se prestrašili. Pričeli su bižat na hlmići i na hlami. Mornica je tekla i tekla. Kolo zdenca je diventala kajuga, ondat kal, nato lokvina. Lokvina se je širila i diventalo je jezero. Na kraju je sve poje bilo pod mornicu. Od tada su tu slanu vodu pričeli zvat more i tako je ustalo do danas. Hlmići su diventale sike, hlmi braki a hlami brači, kolo kih je bračala mornica. Judi su pričeli govorit: „Ste vidili kako more mornica pokrit cili Mir. More je valovilo, pinilo se, zajidalo va zemju i lomilo kamenje. Delalo va kraju mandraći, škari, škarići, dražice, drage i zalivi. Judi, ki se nisu utopili, su ustali na bračih i tamo živili daje. Seda su jimili slane vode, koliko su otili, ma nisu više jimili ča solit. Ni više bilo poj. Zemja je bila plitva. Samo zi kavanjen, kungutanjen i mašklinanjen se je moglo opeta prit do zemje i do težačij.

[1] Pravjala va internatu va Veji, Vela Mare zi Verbnika 1948.

[2] Brankananje je lov na glavonošce umjetnim ribicom ili račićem, peškafondom.

[3] Brak je podvodni brijeg, brač je otok ili nadvodni brijeg, a sika je podvodna ravnica puna kamenja.

[5] Pralica je željezna šipka, poluga debljine oko 5 cm, duga oko 150 cm s kaljenom špicom. To je alat koji služi za razbijanje kamena, kopanje u tvrdoj zemlji i svugdje gdje treba poluga.

[6] Posuda, najčešće kamena, koja se nalazi ispod zdenca.

[8] Bračalo, valovilo, udaralo o obalu, od čakav. brač: otok.

[10] Madrač je mala uvalica; škar je prostor izmedju dvije stijene; draga je zaljev, dražica je mali zaljev.