Pričao Vlado Antičić oko 1955 u Puntu. Po sjećanju 2020. zapisao Rado Žic Mikulin. Preveo 2021. Leonard Eleršek.

LIBAN (ŠTO)

Jedne večeri došao je k meni Vlado Antičić i pitao me što sutra ujutro radim. Rekao sam kako za jutro nemam obaveza i rekao mu: „Zašto pitaš?“ On mi je odgovorio: „Bio sam Namori[1] i razgovarao s Mikom Dumićem. Rekao mi je: ako imamo vremena da bi ujutro mogli poći na ribe.“ Pitao sam: „Da li na hobotnice?“ Rekao je: „Ne. otišli bi na jedan greben ispred Stare Baške. Uzmi udice! Ujutro ćemo skupiti rakova samaca[2], a vratili bi se nakon objeda.“ Rekao sam: „Dobro. Zar onda kanjere?“ „Da uzmi kanjere[3], a možeš ponijeti i za mamu[4]. Rakova imamo. Dobro. Ujutro ću doći do tebe, pa ćemo poći na rakove.“ Ujutro smo nakupili puno rakova samaca i još u jednoj limenki ponijeli slanih riba. Otišli smo do Vile[5] i dogovorili se s paronom Dumićen kada ćemo doći. Rekao je: „Oko jedan sat, jer se do tamo imamo prilično voziti.“ Stigli smo po objedu. Vani je puhao vanjski lahor. Odvezali smo Vilu i veslajući[6] krenuli prema Anjini.[7] Prošli smo Babu, odabrali rutu prema Tranjevu i zaustavili se ispred Punta Debija. Kapetan je rekao: „Dignite jedro, plovit ćemo u vjetar do Tankoga i još jednom, pa ćemo doći na Liban.“ Digli smo jedro. Paron Dumić je uhvatio ručicu kormila i uzeo rutu prema Tankom. Ugodnim vjetrom jedrili smo prilično brzo i prevaljivali milju za miljom. Kod Tankoga smo načinili okret niz vjetar i uzeli rutu prema Galunu. Barba nam je tumačio da uvijek odabere rutu malo južnije od Galuna, jer nas more nosi uvijek malo na vjetar. „Tako ćemo doći baš na Liban.“ Ni Vlado ni ja nismo znali gdje je taj greben. Pitao sam gdje je to. Barba je rekao: „Kad stignemo, tamo ću vam reći znakove koje ćete morat zapamtiti.“ Vlado je pitao „Što to znači Liban?“ „Aaa, naši stari bi rekli da to znači raj. Vidjeti ćete zašto je to raj kad dođemo tamo, ako budemo imali sreće.“, rekao je barba. Vila je sjekla more, a vjetar je bio baš za jedrenje. Približavali smo se pošti. Kada smo stigli, lahor je počeo slabiti. Barba je okrenuo pramac prema vjetru, a jedro je počelo udarati. Spustili smo ga i spremili na lijevi bok. Paron je bacio udicu, digao ju i rekao: „Dvanaest metara. Na Libanu smo!“ Bacili smo sidro. Brzo smo na udice vezali kanjere. Dvije udice smo nadijeli račićima čije smo kućice razbili, a treću slanom ribom. Bacili smo ih u more, jedan na pramcu, drugi na krmi, a treći na sredini broda. Udice još nisu ni došle do dna, a Vlado je počeo vući. Mislio sam da mu se zaplela udica. Izvukao je dva lijepa kanja. Nato je barba izvukao još dva. Ja sam malo čekao, a onda je i meni zatrzalo. Povlačio sam udicu, a nešto je jako povlačilo. Kada sam pogledao, vidio sam na donjoj udici jako velikog škrpoča i dva kanja na obje udice. Vlado je skočio i sve zajedno podigao mrežicom. Brzo smo ribu otkačili, stavili u posudu i nastavili loviti. Barba je rekao: „Znate li sada zašto se ovo Liban, To je raj, raj za ribe.“ Lovili smo još dva-tri sata. Ulovili smo još dva škrpoča i tri vjedra kanjeva. Još smo lovili nekih četvrt sata i hvatali samo malu ribu, koju smo bacali nazad u more. Spremili smo udice i digli sidro. Vlado i ja smo se uhvatili vesala. Zavezli smo prema Galunu. Bila je utiha. Bacili smo mame i počeli mamiti hobotnice. Pomalo mameći došli smo do rta Tranjeva. Ulovili smo ih pet, izvukli mamce i zaveslali doma. Počelo se mračiti. S desne strane nam je ostao svjetionik na Buki, prošli smo Ušćac i s lijeve strane kavalete na kojima je svijetlilo modrasto svjetlo. Stigli smo na Punćale, iskrcali ribu i privezali vilu. Uredili smo sve što je trebalo i otišli veseli doma. Kad sam uvečer s bakom čistio ribu, a bez nje se to nije moglo, pitao sam ju: „Tko zna što je to Liban?“ Rekla je: „Raj. Tako zovu i jedan greben, tamo negdje oko Stare Baške. Tamo su nekad moja braća odlazila u ribolov. Uvijek se govorilo: 'Na Libanu je dobro ribu lovit, ali uvijek moraš biti spreman, jer kad tamo bura zapuše s Velebita može te baciti na hridine Cresa!“ S Vladom smo još jednom bili sami na Libanu. Paron Dumić je tada već bio na Blaževu[8], Bog ga pomilovao. Držali smo se njegovih oznaka: Vrha Orlavice na Cresu, punta Valbiske i zvonika u Krku.“ Poslije više nismo odlazili onamo. Vlado je otišao u Amerike, a ja sam se zaposlio.

LIBAN (ČA)

Jenu večer je prišal meni Vlado Antičić. Pital me je ča jutro delan. Rekal san kako za jutro niman urdina. Rekal san. „Žač pitaš?“ On je otvitil: „Bil san namori i govoril zi Mikon Dumićen. Rekal je kako bimo ako jimamo vrimena mogli poć jutro na ribe. Pital san: „Ča na hubotnice?“ Rekal je „Ne, leho da ćemo poć pod Staru Bašku na jedan bračić… Zemi tunje! Jutrin ćemo nabrat kanburot (rak samac), i ontrat bimo šli po obedu.“ Rekal san. „Dobro. Ča ontrat kanjere?“ „Da kanjere, a moreš zet i za mamu. Raki jimamo. Dobro. Jutrin ću prit do tebe, pa ćemo poć na kanburote.“ Pobrali smo jutrin fanj kanburot i još va jenon važiću zeli slane ribe. Šli smo do Vile i se dogovorili zi paronon Dumićen kada ćemo prit. Rekal je: „Kolo ure, aš do tamo je fanj vozit.“ Po obedu smo prišli. Vani je puhala vanjska bava. Armižali smo Vilu i šli kuntra, rugajić anjini. Pasali smo Babu i ćapali rutu kuntra Tranjevu. Fermali smo se sprid Punta Debija. Korban je rekal: „Dvignite jadro, udelat ćemo bortadu do Tankoga i drugu zi ku ćemo prit na Liban.“ Dvigli smo jadro. Paron Dumić je ćapal langoru i ćapal rutu kuntra Tankon. Zi ugodnin vetron smo fanj brzo požirali miju za miju. Kol Tankoga smo udelali poja la banda i ćapali rutu kuntra Galunu. Barba na je tumačil, kako, aš nas nosi vavik malo na vetar i zato jima rutu južnije od Galuna. „Tako ćemo jušto prit na Liban.“ Ni Vlado ni ja nismo vili, kadi je ta bračić. Ja san pital kadi je to. Barba je rekal: „Kada pridemo tamo ću van pravit za sinjali ke ćete morat zapametit.“ Vlado je pital: „Ča pomini Liban.“ „Aaa, naši stari su rekli, kako to pomini raj. Vidit ćete kada pridemo tamo, ako budemo jimili sriće, zač je to raj.“ Vila je sikla mornicu, vetar je bil jušto pravi za jidrit. Koštivali smo se pošti. Kada smo prišli je bava pričela slabit. Barba je obrnul provu kuntra vetru, jidro je pričelo batit. Kalali smo ga i ga spravili na livi bok. Paron je hitil tunju. Dvigal ju je i rekal: „Dvanaes metar. Na Libanu smo!“ Hitili smo sidro. Brzo naješkali kanjere. Dvi udice zi račići od razbijenih kanburot, a zadnju zi slanu ribu. Hitili smo je more. Jedan na provi drugi na krmi i tretji na sredini broda. Još tunje nisu prišle ni do dna, je Vlado pričel potezat. Misli san, da mu se je tunja zaplela. Potegnul je van dva lipe kanja. Nato je potegnul i barba istešo dva. Ja san čekal i ontrat je i meni zaskosalo. Potezal san. Niš je fanj šijalo. Kada san pogjedal san vidil na dolinjoj udici fanj veloga škrpoča i dva kanja na obih udicah. Vlado je skočil i se skupa dvignul zi sićen. Brzo smo ribu odkučili, ju hitili va sigaj i lovili naprid. Barba je rekal „Ča seda viste zač se ovo zove Liban, To je raj, raj za ribe.“ Lovili smo još jeno dvi ure. Ćapali smo još dva škrpoča i tri sigji kanji. Još smo lovili jeno kvarat ure. Ćapivali smo samo malu ribu, ku smo hitali nazad more. Spravili smo tunje. Dvigli sidro. Vlado i ja smo ćapali vesala. Zavozili smo kuntra Galunu. Bonacalo je. Hitili smo mame i pričeli mamit na hubotnice. Pomalo mameć smo prišli do punte od Tranjeva. Ćapali smo pet hubotnic. Dvigli smo mame i zarugali kuntra domi. Pričelo se je škurit. Zi desne bande nan je ustala lanterna od Buke, pasali smo ušćac i zi live strane kavaleti, na kih je čupirilo modrast svitlo. Pišli smo na Punćale. Skrcali smo ribu i armižali vilu. Uredili se ča je rabilo i šli veseli doma. Večer, kada smo čistili ribu zi babu, aš brez nje se to ni moglo, san ju pital: „Ko vi ča je to liban? Rekla je: „Raj, tako zovu i jedan brak tamo nigdi kolo Stare Baške. Tamo su nikada moji brati hodili lovit ribu. Vavik se je govorilo: „Na Libanu je dobro ribu lovit, ma vavik moraš atent bit, aš tamo bura zi Belevića zabura i more te hitit na grote od Cresa!“ Zi Vladon smo još jedan put bili na Libanu sami. Paron Dumić je bil va Blaževu, Bog ga pomiluj. Držali smo se njegovih sinjali: „Vrh Orlavice na Cresu, puntal od Valbiske i zvonik va Veji.“ Potlik više nismo bili tamo. Vlado je šal va Merike, a ja na delo.

[3] Kanjera je povraz za lov na kanjce. Kanjac ili kanj je ukusna riba koja naraste do 40 cm, izduljena tijela, žućkastosive ili crvenkaste boje sa 7 do 9 uspravnih smeđih pruga i 3 vodoravne žute ili narančaste pruge duž donjega dijela trupa i glave,.

[6] Rado Žic Mikulin: „Armiž je vez na otvorenom ne na rivi! Kada se je išlo na ribe, se je malim čamcam šlo do Vile, ukrcalo, a čamac zavezalo i teglilo.”

[7] Rado Žic Mikulin: „Anjina je užina, uski dio izmedju Prnibe i Stražice. Ulaz u Puntarsku dragu. Kad se piše malin slovon znači vrata drage, buka, ušćac ili pila.”