Priču „Malik kod Mišušalnice^{^[1]}“ kazivao Anton Mrakovčić Pavlić unuku Radu Žicu Mikulinu oko 1952. godine. Događaj se zbio oko 1882., priču je1952. zapisao Rado Žicu Mikulin^{^[2]}, a preveo ju je 2020. Leonard Eleršek.

MALIK KOD MIŠUŠALNICE (ŠTO)

Malici su mali čovječuljci, koji su, kad na njih ljudi ne bi pazili, radili nepodopštine. O njima su se uvijek pripovijedale priče, a ljudi su ih se pomalo bojali. Ako ih se i ne bi bojali, ipak su ih nekako uvažavali. Krsnici su pak ljudi koji su bili pomazani, pa su se zato mogli borit s malicima i otjerati ih. Više puta su ljudi pripovijedali da su vidjeli bijeloga i crnoga bika kako se tuku na raskrižjima. Bijeli je uvijek bio krsnik, a crni malik. Ako bi pobijedio malik i izbo krsnika, onda bi krsnik ponovo postao čovjek kojega bi liječili ranarnici, a oni su znali liječiti puštanjem krvi, pijavicama, travama i glavanjem. Glavanje je bio postupak kojim bi glavama velikih mrava šivali ranu. Te mrave su obično nalazili oko velikih stabala, topola, hrastova i grabova. Ranu bi s dvije žičane kukice povukli i sljubili joj krajeve, a onda bi uhvatili mrava za tijelo, a glavu mu stavili na oba ruba sljubljene rane. Kada bi mrav zagrizao, noktom bi mu otkinuli tijelo, a glava je nastavila držati rub. Glave se stavljalo jako gusto, skoro jednu do druge, a kada bi rana bila zaglavana, otpustili bi kukice, pa bi sve zavili i ostavili neka cijeli šest dana. Onda bi skinuli zavoj i ranu izložili Suncu, neka je grije. Te rane koje su se glavale, jako su se rijetko inficirale. Ako bi krsnik pobijedio malika, onda bi malik pobjegao i više ne bi činio ljudima štetu. Po selima i gradovima se obično znalo tko je krsnik, dok se nikad nije znalo tko su malici. Malici su se obično bili blizu lokava ili su na raskrižjima čekali svoju žrtvu. Ni malici nisu napadali svakog prolaznika, već samo one koje bi odabrali ili one što su im nešto lošega učinili. Jednoga dana su u jednoj obitelji odlučili kako bilo dobro otići u šumu i dovesti drva za zimu. Otac je navečer načinio raspored. Jednom sinu je rekao neka ujutro pogleda i namaže puškice na kolima, drugome neka pregleda nadgrađe i kočnicu, a trećem da pripremi sedla za magarce, jer trebati će mnogo puta odlaziti u šumu prije nego se kola napune. Četvrtome je rekao neka naoštri i nabrusi sjekire, sjekirice i rankune[3]. Najmlađem je pak rekao: „Sinko ti ustani oko jedan sat i odi u šumu kod Mišušćalnice…“, a to je bila lokva za koju se uvijek govorilo da kod nje čekaju malici, „…i dovezi četiri vola jer ćemo napraviti četveropreg, jer dvopreg ne bi bio sposoban povući kola uz strminu.“ Momčić gotovo da nije ni oka sklopio, jer mislio je na to kako će trebati proći pokraj Mišušalnice i dovesti volove. Bojao se je da mu malik ne učini kakvu nepodopštinu, da mu ne prestraši volove ili ih potjera u trk, ili pak da mu koji ne ostane zapleten. Tako razmišljajući je zaspao. Probudio se dok je još bila crna noć. Obukao se, obuo čizme, uzeo rankun i u čizmu stavio nož. Vani je bio Žoldan, pun Mjesec pa se vidjelo kao danju. Vozio je, prvo jako brzo, a onda sve sporije i sporije. Išao je preko Vala, prošao lokvu Krtaču[4] i ništa mu se nije dogodilo. Izbio je na Zali bok i skačući po kamenim pločama, brzo se dovezao do Kuke. Na Krasini mu se učinilo kako čuje neko mrmljanje, ali je rekao u sebi: "To ne može bit malik. Još sam daleko od Mišušćalnice.“ Što je bio bliže Mišušćalnici mrmljanje je bilo jače. Postajalo je jače i jače. Počelo je svitati, a petnaest minuta kasnije zazorilo je. Zora je bila kao u priči. Nebo je postalo najprije crveno, pa rozo, a onda su počeli probijati zraci Sunca. Pomiješale su se sve boje i odjednom je tisuće nijansi pokrilo cijeli obzor i svo nebo. Na istoku je već bilo skoro žuto, a na zapadu još uvijek crveno, a crvenilo se miješalo s crnkastim nijansama. Jug je bio skoro potpuno svijetao, a sjever još jako taman, kao u rogu. Momčić je čuo još veći mrmur. Gledao je gdje je taj malik, ali ga nije vidio. Odjednom je visoko nad cestom opazio zastavu. Učinilo mu se kako je to crkvena zastava. Onda je iza nje vidio križ, pa onda još jednu zastavu i ponovo križ. Onda je konačno vidio one koji su nosili zastave, pa popa i dugu procesiju. Vrbančani su molili za kišu, jer dva mjeseca nije kišilo. Hrabro je prišao bliže i kleknuo kraj ceste. Procesija je polako prolazila. Pop ga je poškropio i blagoslovio. Kad je procesija prošla, otišao je u šumu, potjerao volove i sretno ih doveo doma. Nikome nije htio reći kako ga je bilo strah malika i što mu se dogodilo, jer se bojao da će ga braća, sestre, a i ostali zafrkavati.

MALIK KOD MIŠUŠALNICE (ČA)

Maliki su mali čovičci, ki bi bili ako se jih ni štimalo delali huncutarije. Vavik su se o njih pravjale štorije i priče i nikako su se jih judi pomalo bojali ako ne bojali su jih almeno rešpetali. Krsniki su bili judi ki su bili pomazani i su se mogli borit zio maliki i jih zignat. Više puti su judi pravjali kako su vidili biloga i črnoga baka kako se tlku na razkrižjih čest. Bili je bil krsnik, a črni malik. Ako bi bil premogal malik i zibadal krsnika onda bi bil krsnik poznova divental čovik i onda su ga ličili bahorci ki su znali ličit zi zimanjen krvi, Pijavicami, travami i glavanjen. Glavanje to je bil fin zi kin se je ranu šilo zi glavami od velih mravi. Te mravi su običajno bile kolo velih driv, topoli, dubci i glabri. Ranu bi se bilo zi dvi kjukice od žice nategnulo i klalo rubi skupa, a ondat bi se bilo ćapalo mrava za tulo i glavu mu klalo na oba ruba nategnjene rane. Kada bi bil mrav stisnul mu se je zi nohton odšćipnulo tulo i glava je držala rub. Glava se je kladalo fanj gusto skoro jenu do druge i kada bi rana bila zaglavana se je pustilo kjukice i ondat bi se bilo sve infašalo i pustilo šest dan. Šesti dan se je faše znalo i pustilo neka ranu tepli slnce. Te rane ke su se glavale su se jako ritko poštumale. Ako bi bil krsnik premogal malika onda bi bil malik ušal i više ni delal juden dišpeti. Po selih i mistih se je običajno znalo ki je krsnik za malika se ni nikada znalo. Maliki su obično bili kolo lokav i na razkrižjih čekali svoju žrtvu. Ma ni maliki nisu svakoga, ki je pasal napadali leh onih kih bi bili zbrali ali onih ki su jin ča nažal učinili. Jedan dan su va jenoj fameji stabelili kako bi bilo dobro pripejat drva za zimu zi drmuna. Otac je večer udelal urdin jenomu sinu je rekal neka jutrin pogjeda i namaže puške na vozu, drugomu neka pregjeda četvoricu i vidu. Trećemu neka arma čiveje za tovori aš će bit puno puti poć va drmun prije leho se napuni voz, četrtomu neka naoštri i nabrusi sikire, sikirice i rankuni. Najmlajemu je rekal sinko ti se stani kolo ure i poj va drmun kol Mišušćalnice (to je bila lokva za ku se je vavik govorilo da kol nje čekaju maliki) i pripejaj četire vol, aš ćemo udelat četver ,boj dvojac nebi bil kapac potegnut voz zi klanca. Falašina ni skoro oka stisnul, mislel je na to kako će poć kol Mišušalnice i pripejat voli. Bojal se je da mu nebi malik udelal kakovu huncutariju, zignal voli ali jih potiral va let ali da nebi bil ki zapleten i tako je mislil i zaspal. Zbudil se je, još je bila črna noć. Obukal se je obul stupanje, zel rankun i klal za stupanju nož, vani je bil Žoldan, (misečev dan kada je pun Misec i se vidi kako po dnevu) i šal, spričela fanj žvelto, a ondat sve pomanje i pomanje. Šal je priko Vala, pasal Krtaču i niš se ni dogodilo. Šal je na Zali bok i skakal od špalandure na špalanduru i brzo prišal do Kuke. Na Krasini mu se je ućinilo kako čuje niki mrmur, ma je rekal va sebi: " to nemore bit malik, još san dlgo od Mišušćalnice. Ča je hodil bliže Mišušćalnici se je mrmur jačal. Diventival je jači i jači. Pričelo je svitli i petnajs minut za tin je pričelo zorit. Zora je bila kako va štoriji. Nebo je postalo najprije črjeno, nato roža i ondat su pričeli traci Slnca probijat i pomišale sve te cvit i tusuće ocviti je najedan put pokrilo cili obzor i nebo. Na ishoju (istok) je već bilo skoro žuto, a na zahoju je još vavik bilo crjeno i mišalo se je zi črnkastimi ocviti. Sorinj (jug) je bil skoro svital, a urinj (sjever) je bil još škur i kako va rogu. Falaš je čul još veći mrmur. Gjadal je kadi je ta malik ma ga ni vidil. Najedan put je akoržil visoko nad čestu vijoru. Učinilo mu se je kako je to crikvena vijora. Nato je za nju vidil križ, pa ondat još jenu vijoru i poznova križ, onda je konačno vidil onih ki su vijore nosili, onda popa i dlgu procesiju. Vrbančani su molili za daž aš ni dva miseca dažjilo. Šal je kurajno bliže, kjekal kraj česte. Procesija je pomalo pasivala. Pop ga je pokropil i blagoslovil. Kada je procesija pasala je šal va drmun. Potiral voli doma i jih srićno pripejal. Nijenomu ni otil reć kako ga je bilo strah malika i ča mu se je dogodilo aš se je bojal da ćeju ga brati, sestre, a i drugi zafrkavat.

[1] Rado Žic Mikulin: „Mišušćalnica ili Mišušalnica, mjesto gdje miš piša (opaska: i u kajkavaca ščati znaći mokriti). To je vajda bilo posprdno ime za lokvu koja se tamo nalazi oko 3 km ispod Hlama. I jedno i drugo ime je točno.”

[2] Leonard Eleršek: „Tko Vam je to pričao?“ Rado Žic Mikulin: „Anton Mrakovčić Pavlić. Moj dida. Kada mu se to dogodilo je jimil jeno 10 ali 12 godišć. Ja san to čul vise puti.”

[4] Lokva u Puntarskoj vali, vidjeti priču “Krtača”-