Kazivala 1955. Ante Mrakovčić Pavlić, rođ. Maračić Jelenčić. Zapisao Rado Žic Mikulin, a 2020. preveo Leonard. Eleršek.

MLAJ (ŠTO)

Svakog prvog maja po čitavom se otoku postavljao mlaj[1]. To je bio razgranati jasen pun lišća, vidljiv izdaleka. Mlaj bi obično postavili na neku gomilu na većem brijegu. Godine 1943. išao sam s bakom plijeviti pšenicu na Sus. Bio je rat pa smo je sijali u vinogradu između redova trsja. Kada bi dozorila, poželi bi je i onda više ne bi pravila sjenu lozi. Baka mi je pokazala na Kaslir, a onda na Kaslirić, stare keltske ili ilirske utvrde. Na gomilama jedne i druge ruševine bilo je postavljeno po jedno jako veliko drvo. Baka je rekla kako je to mlaj, jasen što ga stavljaju uvijek prvog dana svibnja kao znak da je božica Vesna izašla iz svojega skloništa i otjerala božicu zla, gladi i smrti Moranu. Vesna je proljeće i donosi nov život. Mlada trava nahrani životinje, stabla odbace lišće, sve raste, a zemlja počne mirisati svježinom. Kukci iziđu iz svojih skloništa, pčele idu po cvjetovima i pobiru nektar i cvjetni prah. U svoje košnice nose pune noge praha. Ptići grade gnijezda, koze okoze kozliće, ovce se ojanje, krave otele, a zečići imaju mlade na koje treba paziti da ih pri košnji i pljevidbi ne bi udarili kosom ili motičicom [2] jer se skrivaju u travi i žitu. Gušteri love kukce, a treba dobro paziti jer su već i zmije vani. Pri branju šparoga treba dobro otvoriti oči jer bi te koja mogla ugristi. Najbolje je uzeti sobom štap i naokolo malo pošuškati, jer kad se zašuška, zmija pobjegne. Kad sam bila mala govorili su da se mlaj mora staviti na gomile za božicu Vesnu. Vesna, koja je svu zimu bila skrivena u skloništu bojeći se Morane, sada ne smije na sunce da ju ne opeče, pa je dobro odjevena i omotana prozirnim velovima. Zato se postavlja mlaj koji joj napravi hlad i brani je od Sunca, jer bi joj ono nagrdilo kožu pa više ne bi bila tako lijepa. Vesna stalno mijenja mjesta i odlazi iz jednoga kraja u drugi i zato se mlaj nalazi po svim brdima. Tako ona, kad joj Sunce postane neizdrživo, svugdje može pronaći zaklon. „Moja mati je govorila“, rekla je baka, „da su ljudi viđali Vesnu kako se hladi pod mlajem, ali čim bi osjetila da je neko promatra nestala bi i odletjela pod drugi mlaj.“ Kad bi lišće na mlaju uvenulo i usahlo, mlaj bi okljaštrili i od njega napravili rofaš na kojem su se urezivali znakovi. Rofaš je bilo sveto drvo i na njemu se nije smjelo varati. Sve što je bilo zapisano moralo je biti istinito. To su bile poruke jednoga pastira drugomu, jer je više pastira paslo na jednome stanu. Svaki stan je imao svoje oznake kojima su se sporazumijevali. Neki su to radili križićima. Svaki križić je imao broj. Križić s ravnim kracima je bio broj 10. Križić s jednim kraćim krakom broj 5. Križić s kosim kracima je bio 100. Kružić je pokazivao na kojoj je strani bilo blago. Veliki kružić s prekidom odozgo[3] je pokazivao na istok (ishoj), prekid odozdo na zapad (zahoj), prekid lijevo na sjever (urinj) i prekid desno na sorinj (jug). Izgubljeno blago se rofašilo linijama, jedna iznad druge. Dvije linije su značile dvije ovce ili koze koje su nedostajale. Kružić s prekidom gore je govorio da je bila bura i da su ovce bile na istoku. Kad bi izgubljeno blago pronašli, vodoravne bi crte prekrižili kosima. Tih rofaša bilo je posvuda, a svako proljeće se rofaš mijenjao jer bi bio pun znakova, a i drvo bi zahvatila crvotočina. Svaki dan se ispod starih znakova ucrtavao krug i tako se znalo što je novi, a što stari urez ili slovo[4]. Neki su poruke pisali kamenčićima. U pastirskom stanu su imali jednu veliku kamenu ploču na koju bi stavili sitno kamenje. Krug je značio broj životinja, a na stranu na gdje je bilo blago stavili bi kamenčiće. Kad su neke životinje nedostajale, kamenčići su bili u liniji, a kad bi ih našli, te bi kamenčiće maknuli. Kamenje su svaki dan mijenjali i donosili drugo. Sada se svake večeri čim se dođe sa pastirskog stana, ode kod onoga koji će sutradan pasti, musti i paziti ovce pa mu se usmeno kaže što je s ovcama i gdje bi ih mogao potražiti ako koja nedostaje ili ako je odlutala u drugi tor. Zato tih rofaša i tih znakova više nema.“ Rekla mi je da danas jako malo ljudi zna čitati te poruke i dodala „Ono što se ne koristi, zaboravi se.“ Počeli smo plesti pšenicu. Baka mi je pokazala, kako se to radi. Ona je plela tri reda, a ja jedan. Kad bi zaostao, pomogla bi mi. Pleli smo sve do podne. Otišli smo na objed i malo počinuli, a onda nastavili plesti sve do večeri. Boljela su me križa. Baka je rekla da će to do jutra proći. Tako je i bilo. Kada sam se ujutro probudio više me nije ništa boljelo.

Ovo o rofašu[5] sam zapamtio, a negdje 1955. kada sam sve zapisivao opet sam je pitao, a ona je opet ponovila sve što je znala o znakovima iz pastirskih stanova[6].

MLAJ (ČA)

Za prvi maj, se je po ciloj jižuli kladalo mlaj. To je bil jesen ki je bil fanj raskićen, pun per i moglo se ga je vidit z duga. Običajno bi ga bili naprhnuli na ku god gomilu na većen brigu. 1943. san šal zi babu plet šenicu na Sus. Sijali smo ju mej redi trsja, aš je bil rat i si su sijali mej trsi intradu. Kada je uzrijala se ju je poželo i ontrat više ni delala trsju osoj. Baba mi je pokazala na Kaslir i nato na Kaslirić (stare keltske ali ilirske štanaji). Na gomilah jenoga i drugoga je bilo klajeno jedno fanj velo drvo. Baba mi je rekla kako je to mlaj, jesen, koga se klada vavik na prvoga maja i to je znak kako je božica Vesna prišla zi svoje jate i potirala Moranu, božicu zla, glada i smrti. Vesna je protuliće, pojavja se novo živjenje, Mlada trava nahrani živo, stabla hite pera. se raste. Zemja prične dišat po friškomu. Žuželci pridu van zi svojih jat, čele gredu po rožicah i pobiraju medičinu i cvitni prah. Nose pune noge praha va uli. Tići delaju njazla. Koze okoze kozlići. Ofce se ojanje. Krave se otele. Zečići jimaju mlade i mora se pazit aš su va travi i va šenici, kada se kosi ali plive šenicu, kako se ga nebi lupnulo zi majčicu ali zi kosu. Kušćere love žuželci, a mora se pozit aš i kaške su već vani. Kada se pobira šparoge se mora dobro pogjedat, prije leh se ju pobere, aš bi te mogla šćaknut. Najboje je jimit šćapić sobu i malo pošuškat naokolo, aš ako se šuška kaška ujde. Kada san ja bila mala su govorili, kako se mora na gomile klas mlaj, aš Vesna ka je lipo obučena i sva va velih, kako je bila svu zimu hranjena va jati bojeć se Morane, nesmi na sunce, aš bi ju opeklo i zato se klade mlaj, ki njoj udela hlad i ju brani od šunca, aš bi njoj sunce nagrdilo kožu i više nebi bila tako lipa. Ona stalno minja mista, gre od jenoga kraja do drugoga i zato su mlaji po svih brigih, kako bi po svuda našla hlad, kada njoj sunce dodija. „Moja mat je govorila“, rekla je baba, „kako bi judi bili vidili Vesnu kako se hladi pod mlajen. Ma čin bi bila općutila kako ju niki gjeda bi bila zginula i odletila pod drugi mlaj.“ Kada bi bile pera na mlaju uvenule i usahle bi se bilo mlaj oklaštrilo i od mlaja udelalo rofaš na kon se je delalo bilihi. Rofaš je bilo sveto drivo i na njen se ni smilo varat. Se ča je bilo začarkano je moralo bit jistinito. To su bile poruke jednoga pastira drugomu, aš je vše pastiri paslo na jednon stanu. Saki stan je jimil svoje bilehi zi kimi su se sporazumivali. Jeni su to delali zi križići. Saki križić je jimil numer. Križić zi ravnimi kraki je bil 10. Križić zi jenin kraćin krakon 5. Križić zi kosimi kraki je bil 100. Kružić je kazal na koj strani je bilo živo. Veli kružić zi lazicu ozgora je kazal na ishoj, lazica ozdola na zahoj, lazica na hudu stran na urinj i lazica na pravu stran sorinj. Zgubjeno živo se je rovašilo zi linijami jadnu ozgora druge. Dvi linije su značile dvi ovce ali koze ke su falile. Kružić zi lazu na zgoru je govoril, kako je bila bura i ovce su bile na ishoju. Kada se je našlo zgubjeno blago se je linije ke su bile vodoravne, koso prekrižilo. Te rofaši su bile po svih stanih i sako protuliće se je, je minjalo, aš bi bile pune čark, a i drvo bi bilo zbišivilo. Saki dan se je šoto pod stare čare udelalo kolarin i tako se je znalo ča je nova, a ča stara čara ali čarka. Niki su poruke delali zi kamičići. Na stanu su jimili jenu velu škril na ku bi bili klali pešćaci. Kolo je značilo broj živa. Kadi je bilo živo se je kladalo kamići nad kolo, ozgora, ozdola na jenu i drugu stran. Živo ko je falilo su bile kamičići jedan do drugoga va liniji. Kada se je živo našlo bi bili te kmičići va redu makli. Te pešćaci se je saki dan minjalo i nastavjalo druge. Seda se saku večer, kada se pride zi paše da broj i usno poruči onomu, ki je drugi dan na stanu. Zato tih rovaši i znaki više ni. Rekla mi je kako malo judi još vi štit te poruke. „Ono ča se ne rabi, se pozabi.“ Uhitili smo plet šenicu. Baba mi je pokazala, kako se to dela. Baba je plela tri redići, a ja jenoga. Kada binbil ja zaustal ontrat mi je baba pomogla. Pleli smo se do polne. Šli smo jis i malo počinut, a ontrat smo nastavili plet se do večera. Bolil me je križ. Baba mi je rekla, kako će to do jutra pasat i tako je i bilo. Jutrin, kada san se zbudil više me ni niš bolilo.

Ovo o rovašu san zapametil, ma nigdi 1955. kada san ovo začarkal, san ju poznova pital i mi je pznova sve rekla ča je znala o bilehih na stanu.

[1] Rado Žic Mikulin: „Mlaj je grana jasena s mladim lišćem. Na prvi maja bi je stavili na vrhove brda i brdašaca. Označavao je početak pozimlja (proljeća). To je bio znak kako je Sunce pričelo harat (grijati), kako su stabla properila (prolistala ) i kako se rađa novo živjenje. koje se mora dobro iskoristiti. Ki ga ne iskroristi, ć bit po zimi lačan (gladan). Mlaj je također trešnja okićena rupcima djevojaka. Trešnja je bila vezana na sve četiri strane konopcima na kojima su obješeni rupci koji su pokazvali četiri strane svijeta prema kojima plove brodovi. Mislim kako adekvatnoga izraza za mlaj u štokavskom jeziku nema. Običaj s jasenom je bio za 1. svibnja, a Mlaj se slavi na prvu nediju od mjeseca svibnja. Prvi maj je obično bio na sagdan. Nije ga se smjelo propustiti, moralo se je raditi, a nedjelja je bila za molitvu i zabavu, nije se radilo. Rijetko je prvi maj padao na nedjelju! Ono po brjegovima su obično stavljali pastiri. Trešnju su kitili novaci koji su išli te godine u vojsku, a pomogli bi im šuškriti (zapisani) za drugu godinu. To su bile stroge regule.“

[2] Majka, motičica za plijevljenje.

[3] Zanimljiv način orjentacije u prostoru gdje je glavna strana istok (gore). Danas se orjentiramo prema sjeveru.

[4] Rado Žic Mikulin: “Ro(vat) znači rovati, rezati, udubljivati, a faš je kolac ili štap pa rofaš znači rovati na kolcu ili štapu. Čarka je slovo a čara urez, Čarati znači urezivati, udubljivati ili gatati.”

[5] Rado Žic Mikulin: „Rofaš je kolac na koga su se bilježili događaji urezivanem znakova. Svaki znak je predstavljao ono što se događalo. Vajda je to bilo pismo slično hijeroglifima. Moj otac je mogao pročitati još neke znakove. Kvadrat je bio znak zapada, trokut istoka, krug juga, a peterokut sjevera. Tri točke bilo je „sve ovce su na broju“, dvije točke „negdje je zostalo stadašce ovaca“, točka sa zarezom je značilo „jedna ovca je negdje zaostala“ To se urezivalo britvom koju je imao sobom svaki pastir… Strašno mi je žao da nisam jedan rofaš očuvao. Na našem (pastirskom) stanu u Komrdinama ih je bilo valjda desetak u jednome kutu. Koristili smo ih za se naslanjati kada smo išli tražiti zaostale ovce. To su bili štapovi od jesena, obično sa zavinutom kukom s kojom se moglo uloviti ovcu za nogu. Na svakom je bilo puno znakova za svaki dan. Znakovi su bili odvojeni jedni od drugih krugom. Nas je bilo na stanu (toru) troje. Tako smo išli u mužnju i obilazili stada svaki treći dan. Preko rofaša smo znali što se događalo ona dva dana kada nas nije bilo, po urezima ispod toga dana.”

[6] Poslije II. sv. rata, dolaskom komunističkih vlasti svibanjski narodni običaji nastoje se sustavno izbrisati, kako oni pradavni tako i oni kršćanski. Blagdani, sveci, sakramenti, pa i sam Svevišnji dobivaju svoje supstitute. Jedan od takvih novih blagdana koje su prigrlile nove boljševičke vlasti bio je Praznik rada 1. maj, izvorno blagdan marksističke internacionale.