Priču „Tr Roguja, tr Mrkuja“ kazivao je Pere Mrakovčić Pavlić, a zapisao Miko Rožin^{^[1]} prije 1953. Preveli su je 2021 Leonard Eleršek i Rado Žic Mikulin.

AJDE ROGUJA, AJDE MRKUJA (ŠTO)

Prolazeći kroz Malu Krasu djed Bravarovih ugledao je pokraj lokve jednu lijepu djevojku, svu u bijelom kako spava na suncu. Sažalio se nad njom i bojeći se da je Sunce ne opeče, odsjekao je jednu granu jasena i stavio je pokraj glave usnule djevojke da joj pravi hlad. Onda je, polako da je ne probudi, na prstima otišao svojim putem. Kad je došao pred ogradna vrata svoje šume, odjednom se ispred njega stvorila ona ista djevojka. Ona mu reče: „Ja sam vila, a ti si mi napravio veliko dobro što si mi napravio hlad i zato ti se želim zahvaliti. Traži što god hoćeš i dat ću ti.“ Čovjek je razmišljao što bi bilo najbolje zaželjeti. Znao je, tko ima ovce, taj ima sve što mu treba u kući, meso, vunu i sir. Zato je zaželio ovce. Vila je nato rekla „Ben, dobro. Okreni se i idi kući i cijelim putem govori „Hajde Rogulja, hajde Mrkulja[2]“, ali se ne okreći iza sebe sve dok ne dođeš u svoj dvor.“ I čim je to rekla, nestala je. Pastir je malo zastao, a onda se okrenuo i pošao kući govoreći putom kako mu je rečeno „Hajde Rogulja, hajde Mrkulja!“ I kako je on govorio, tako je iza sebe čuo kako se prevrnuo neki kamen ili šušnuo grm, kao da se nešto iza njega vuklo. Nastavio je dalje, a srce mu je lupalo od veselja. Sve se jače čulo kako za njim dahću i tresu ovce. Bio je znatiželjan koliko ih je, no znao je da se ne smije okrenuti, pa se velikom mukom prisilio gledati ispred sebe. Na jednom zavoju nije više mogao odoljeti, pa je jednim okom pogledao unazad. Ugledao je puno ovaca, koje su u trenu nestale. Taj čas ugledao je ovcu koja je hodala iza gromače, koja se na njegov pogled skamenila i tako još i danas ondje stoji.

TR ROGUJA, TR MRKUJA (ČA)

Ded od Bravarovih je hodeć kroz Malu Krasu videl kraj lokve jenu lipu divojku svu va beli, kako spi na sunci. Bilo mu ju je žal, da će ju sunce opalit, pa - da ju ne zbudi - osikal je jenu kitinu od jesena i nastavu ju kraj glave od speće, da njoj dela hlad. Onda je šal po malo na prstih daje. Kad je prišal na laz od svoga drmuna, najedanput se sprid njega nastavi ona ista divojka i reče mu: „Ja san vila, ti si meni udelal velo dobro, ča si mi učinel hlad i zato ti se želin zrazit. Jišći ča god ćeš od mene i ja ću ti dat“. Čovik je počel mislit ča bi bilo najboje za pitat. Znal je, da ki jima ovac, da jima svu potribu kući od mesa, vune i sira, pa je zaželel ovce. A na to mu je vila rekla: „Ben, dobro, obrni se i hodi doma i celin puten govori: Tr Roguja, tr Mrkuja, ma se ne obrni nazad, sve dok ne priđeš va svoj dvor“. I leh je to rekla je zginula. Pastir je malo stal, a onda se je obrnul doma i počel govorit, kako mu je rečeno: „Tr Roguja, tr Mrkuja“. I kako on govori, tako čuje zada sebe kako se razvaja kamik ali za-šušne grm, kako da se je niš z njega stegnulo. Gre on daje, i srce mu bahće od veselja, as sve jače čuje, kako za njin ovce stipju i tepeću. Počelo ga mučit, da vidi, koliko jih je, ma zna, da se ne smi obrnut, pa se z velu muku sili, da gleda naprida. Ma na jenon uvijaču ni već mogal srcu odolit, pa je samo z jenin okon pogledal nazad i videl čudo ovac, ke su na jedan mah nestale. Leh jena, ka je ta umetat hodela z gromače, se je na njegov pogled skamenila i tako još do danaska stoji.

[1] Nikola Bonifačić Rožin: Puntarska predaja i puntarske glagoljske matice, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, Knj.37 (1953), str. 145-204. Rado Žic Mikulin: “Pere Mrakovčić Pavlić je zorman od moga deda Antona, brat od Rože i Antona Mrakovčića Pavlića. Ni se nikada ženil. Bil je va Merikah, prišal doma. Tendil je kanpanju. Bil je lovac i volil je kantat i pravjat štorije. Prišal bi bil knan na obahaj. Hodil san snjin na jagu. To je stric od Mika Rožina.“ Leonard Eleršek: „Je li te priče Rožin sam zapisivao ili mu je vaš djed dao svoje zapise?“ Rado Žic Mikulin: „Ma oni su čudo ćakulali! Mislin kako je to Miko sam zapisival. Miko bi bil prišal u moga deda i ga pital: Ča si ovo kada čul?. Ded bi bil odgovoril „San Miko, san, ma moguće malo drugačije. Ta rod se je jako držal skupa. Ni bilo dneva, da ni ki pasal ali prišal u nas i malo poćakula. Mikova hći, je isto to delala, se do svoje smrti. Ona se je isto bavila zi narodnu predaju. Hći je bila Ružica Mrakovčić Pavlić. Sve te štorije vin. pravjali su jih si po Puntu. Kako jih je Miko začarkal, a to san vil, jih ja nisan. Meštrica (učiteljica) Pavlika bi bila prišla ki god put u nas, do moga deda Bila je jako dobra meštrica.“

[2] Rado Žic Mikulin „Roguja je ovca sa rogovima! Mrkuja ovca sa tamnom gubicom. Čakav. trk znači trči, a tr ili ajdi znači hajde, kreni!“