Priču „Kako su nastale sopile“ pričao je Miko Žic Mikulin, a dodavala je moja Ante Žic Mikulin oko 1960. Zapisao Rado Žic Mikulin^{^[1]}, a 2020. preveo Leonard Eleršek.

KAKO SU NASTALE SOPILE (ŠTO)

Jedan mladić je na Skali[2] čuvao ovce i koze. Koze su stalno bježale, čas ovamo, čas onamo i ljutile ga. Sunce je bilo već jako visoko i počelo je jako grijati. Jedna mu se koza izgubila pa je krenuo u potragu za njom. Odjednom je nasred poljane ugledao djevojku kako spava na suncu. Prišao je bliže i pogledao je sa svih strana. Bila je lijepa i rumena, a zlatne kose padale su joj niz tijelo. Bila je odjevena u silno lijepu haljinu s ukrasima koji su bili toliko lijepo izvezeni, kao da su ih vezli u Dubrovniku. Pomislio je da će je opeći Sunce, pa je uzeo sjekiricu i otišao do najbliže dubašnice[3] gdje je posjekao par gustih jasenova[4] i stavio ih oko djevojke. Pustio je tada životinje, koje su i same tražile hladovinu i čuvao djevojku da joj se nešto ne dogodi. Djevojka je lijepo spavala u hladu, a kad se probudila, protegnula se i začuđeno pogledala oko sebe. Kada je vidjela momka, upitala ga je: „Tko je načinio ovaj zaklon i zaštitio me od jarkoga Sunca? Mladić je rekao „Ja sam.“ i ispričao joj da je vidio kako spava na suncu i da se pobojao da bi je moglo opeći. Zato joj je načinio sjenu. Nato je djevojka ustala i okrenula se na jednoj peti. Na nogama je imala zlatne cipelice, lijepe svilena čarapice, a na sebi žutu suknjicu s crvenim vrpcama, plavu košulju s bijelim čipkicama i lijep prsluk s cvjetićima, a preko svega lijepu rozu pelerinu. Po plećima i ramenima padala joj je zlatna kosa. Okrenula se momku rekla mu: „Ja sam vila Obzovka[5] i nagradit ću te radi toga što si me pokrio da me sunce ne nagrdi. Što bi želio imati?". Momak se zamislio i rekao: „Sopilu po čijem zvuku bi plesali svi koji je čuju." Čim je to izrekao, u rukama mu se stvorila sopila, tanka, lijepo izrezbarena, s rupicama za tonove. Sprijeda je imala proširenu trumbu, a straga pisak. Stavio ju je u usta i puhnuo. Sve oko njega počelo plesati. Uputio se dolje, prema Puntu i svirao u sopilu. Sve što ga je čulo plesalo je. Plesale su koze, ovce, konji, magarci, mule i mazge, ptići, vrapčići, golubi i grlice i svi ljudi. Kad god bi svirao, sve bi plesalo. Gradonačelnik i suci pomislili su: „Ako ovako potraje, svi ćemo uskoro biti gladni.“ Tužili su ga u gradu Krku. Odande su došli su žandari, vezali ga lancima i bacili ga u zatvor. Poslije je došlo do suđenja. Sudac se prvo smijao i rekao da je sramota takvog momčića osuditi. Onda su ga počeli uvjeravati kako je to što mladac čini opasno, jer će, nastavi li svirati svi uskoro biti gladni, jer će ljudi samo plesati i plesati. U konačnici, sudac ga je ipak osudio na smrt. Pripremili su vješala i kanili ga objesiti. Došao je sudac i rekao mu da po starom običaju ima pravo na poslijednju želju. Momak je ustao i rekao da mu dopuste zadnji puta zasvirati na sopilu. Nisu mogli odbiti, pa su mu dopustili. Momak je počeo svirati i svirati. Svi su zaplesali. Sudac je plesao s krvnikom, žandarima i policajcima, gradonačelnik sa slugama, a svi ljudi jedni s drugima. Momak je svirao i svirao i polako se, sve više i više udaljavao od glavnog krčkog trga. Otišao je preko Dekumana na istočna vrata grada što ih zovu Porta Pizan, a onda se ispod Murvice uputio cestom u Punat. Kada je došao doma, uzeo je rupčić, sopilu i tikvu s vodom i otišao na lokvu na Skali. Tamo je čuvao ovce i svirao sopile. Kada god bi nekoga opazio, skrio bi se, a ako ne bi mogao pobjeći, počeo bi svirati i svi bi počeli plesati. Tako se spasio progona i sigurne smrti. Poslije su ljudi sve zaboravili pa su ga počeli zvati na svadbe i proslave. Kasnije je dugoj tankoj sopili dodana još i kraća, debela sopila kakvom se svira i danas. Tako je ostalo zauvijek, da svako tko čuje zvuk sopile – pleše.

KAKO SU NASTALE SOPILE (ČA)

Jedan falašić je na Skali čuval ofce i koze. Koze su stalno bižale čas ovamo, čas onamo i ga jadile. Slnce je bilo već fanj visoko i pričelo je cmarit. Jena koza mu se je zgubila i falaš ju je šal jiskat. Kada je jiskal kozu je najedanput na srid pojane vidil jenu divojku kako spi na slncu. Prišal je bliže. Pogjedal divojku zi svih stran. Bila je lipa, crjena, zlatne vlasi su njoj padale po životu. Obučena je bila va jako lipu veštu zi mirlići ke su bile tako lipo štikane kako da su jih štikali va Dubrovniku. Pomislil je kako će tako lipu divojku opeć slnce. Zel je težicu i šal do najbliže dubašnice kadi je posikal par gustih jeseni i jih klal kolo divojke. Pustil je živo i onako je samo jiskalo hlad, i čuval divojku da njoj se ča ne dogodi. Ona je lipo spala va hladu. Kada se je zbudila se je protegnula i začujeno pogjedala kolo sebe. Kada je vidila falašinu mu je rekla "ki mi je udelal hlad, kako me nebi opalilo Slnce". Mladić je rekal ja i pravil njoj je kako je vidil da spi na slncu i se je bojal kako će ju speć, pa njoj je udelal hlad. Divojka se je na to stala. Obrnula se je na jenoj peti. Na nogah je jimila zlatne postolići, lipe svilena kalcete, obučena je bila va zuti kamižot zi crjenimi kurdelicami, va plavu košuju zi bilimi špicami i jimila je lipi bušt na rožice a priko svega lipu roža pelerinu. Zlatne vlasi su joj padale po plećih i ramenih. Obrnula se je falašu i mu rekla:" ja san vila Obzovka i nagradit ću te zaradi toga aš si me pokril da me slnce nebi nagrdilo, ča bi otil jimit?". Falaš se je zamislil i rekal: „Sopilu pod ku bi svi ki ju čuju tancali." Kad je to rekal mu se je va rukah stvorila sopila. Sopila je bila tanka. Zirizjana, zi škujicami za kajde. Sprida je jimila raširenu trunbu a zada pisak. Klal ju je va usta i puhnul. Sve kolo njega je pričelo tancat. Kada je šal doli kuntra Puntu je rožal va sopilu. Sve ča ga je čulo je tancalo. Tancale su koze, ofce, konji, tovori, mule i mazge, tići orebčići, golubi i grlice i svi judi. Kada god je sopal je sve tancalo. Orban i suci su pričeli mislit, ako bude ovo ovako trajalo svi ćemo bit lačni. Paližali su ga va Veju. Prišli su žardarmi ga zakadenali i zeli va pržun. Prišlo je do sujenja. Sudac se je najprije smel i rekal da je to vašćina ako se takovoga falaša osudi, ma kad su mu pričeli svi govorit kako je to opasno aš da ćeju svi bit lačni ako bude sopal i svi tancali ga je na kraju osudil na smrt. Višala su pripravjali i sve prontali za ga obisit. Prišal je sudac i mu rekal da po staron običaju jima pravo na zadnju žeju. Falaš se je stal i rekal neka mu puste zadnji put sos na sopilu. Nisu mogli manje udelat i su mu pustili. Falaš je pričel sos i sos. Svi su pričeli tancat. Sudac je tancal zi krvačen, žandarmi zi pulicijoti, orban zi junaki i svi judi jedan zi drugin. Falaš je sopal i sopal i pomalo sve se je više deštakival od od vejske place. Šal je priko Dekumanuma na porta Pizan, ondat pod Murvice i po česti na Punat. Kada je prišal doma je zel tavajolić, sopilu i tikvu zi vodu i šal na lokvu va Skali. Tamo je čuval ofce i sopal. Kada bi bil koga akoržil bi se bil hranil a ako ni mogal uć je pričel rožat i svi su pričeli tancat i tako se je škapulal. Potlek su to pozabili i su ga pričeli zvat na piri i fešte. Potlik su dodali dugoj tankoj sopili još i kraću debelu sopilu zi ku se sope još i danas. Vavik je još tako, da svi, ki čuju sopilu tancaju.

[1] Rado Žic Mikulin: “Ovo je pričao moj otac Miko Žic Mikulin, a dodavala je moja baka, negdje 1960.”

[2] Lokva i područje pod Borićima. Prema staroj predaji nekada je tamo bilo jezero.

[4] To se radilo s granama jasena kako bi se od svibanjskog Sunca zaštitila božica proljeća Visna (Vesna, Visla). Ta se grana zvala mlaj. Vidjeti priču „Mlaj“ i knjigu o bogovima.

[5] Ime dolazi od Obzove, najvišeg vrha na otoku Krku, domu bogova i ostalih nadnaravnih stvorenja. Vila obzovka jest ovdje derivacija božice proljeća Visne iz krčke predaje i običaja.