Pričali Bernardo Žic Jivančić i Anton Maračić Moro 1955. u Puntu. Zapisao sutradan Rado Žic Mikulin^{^[1]}. Preveo 2022. Leonard Eleršek.

MJESEC U ZENITU (ŠTO)

Jedne smo večeri nekoliko sati ležali u gajeti čekajući da podignemo parangal. Anton je rekao da je srdela najslabija ješka za parangal, jer ju male ribice, ćućini, brzo raskidaju. Rekao je i to kako je dobro na svaku četvrtu udicu staviti komad kraka hobotnice, jer ga male ribe teško raščupaju. Bila je užba[2]. Mjesec je bio u zenitu[3] i sve je bilo obasjano mjesečinom. Svud oko nas bio je žoldan (mjesečev dan) i mogao si vidjeti udicu na pajolu. Bernardo je rekao: „Vidite li kako lijepo svijetli? Nebo je jasno, a sve oko nas je obasjano. Znate li onu priču kako je nastao Mjesec i zašto svijetli noću, koju su uvijek pričali naši stari? Probat ću je ispričati onako kako sam je ja čuo od mog pokojnog djeda.“ Popio je gutljaj bevande i počeo: „Kad se Moć[4] probudila u onoj velikoj tami, nakašljala se, a kapljice su letjele svuda oko nje. Najednom su te kapljice počele svijetliti i plesati. Razbile su tamu. Moć se s njima igrala. Poslagala ih je oko sebe. Jedna velika lopta je jako sjala, pa je Moć oko nje poredala puno manjih loptica. Jedna od njih joj se najviše sviđala, plesala je oko nje i pojavljivala se čas ovdje, a čas ondje. Zaustavila ju je i počela je uređivati. Uređivanje je trajalo više božjih godina, a te su jako duge. Kada je završila uređivanje, zavrtjela ju je i rekla svojoj djeci, neka je oni nastave uređivati, jer ona ima posla s drugim loptama i lopticama. Vitrana je rekla da će ona puhati i pospremati pijesak, Dažjak je rekao da će svako toliko svojim suzama namočiti ono što ona pospremi i napuše. Morana nije ostala dužna i rekla je da će ona napraviti veliku hladnoću i sve njome zalediti, pa će, kad Har odapne svoje strelice, sve lijepo bliještati i sjati. Mrak je, skriven u velikoj jami, rekao da će svako toliko napraviti veliku tamu i umiriti sve na Miru (Zemlji), kako su oni tada nazivali ovaj naš svijet. Jednoga dana Vitrana je rekla Kovu, neka iskuje jedan veliki lemeš, od kojeg će napraviti ralo, kojim će poravnati sve brjegove, planine, uske doline[5] i kotline i načiniti brazde po kojima će teći rijeke koje će, svojom vlagom, očuvati sve ono što ondje bude raslo. To se nije svidjelo Morani, koja je voljela po velikim brdima čuvati svoj led. Došapnula je to Dažjaku, koji je na vrhovima brjegova imao svoja velika skladišta u kojima je čuvao svoje suze. Kov je založio veliki oganj koji je Vitrana ražarivala svojim dahom. Kov je uzeo jedan veliki komad željeza i stavio ga u vatru, kako bi ga mogao, kad se zacrveni, lijepo iskovati. Kada se željezo počelo jako crnjeti Dažjak je prolio tisuće suza na oganj ne bi li ga ugasio. Kov se je razjario, nije mogao vjerovati da mu može ugasiti vatru. Bacio je komad užarenog željeza Dažjaku pod noge. Nije ga pogodio, ali se taj veliki komad zabio duboko u zemlju i topio sve oko sebe, kamenje, pijesak, zemlju i propadao sve dublje i dublje. Na drugoj strani Zemlje je izbacio jako puno kamenja, zemlje i vode. Kada je Dažjak vidio tu veliku jametinu, koja je nastala od onog udarca, brzo je u nju ulio puno svojih suza i napunio je. Kako su suze slane, ta je voda postala slana, pa su je nazvali mornica[6] (more). Nije bila pitka, ali kad ju je Har zagrijao svojim toplim, zlatnim strijelama, iz nje su izlazile velike pare, koje je Dažjak spremao u svoja skladišta u visokim brjegovima gdje je uvijek imao spremnu pričuvu svojih suza. Moć je vidjela što se dogodilo, uzela je u ruke ono što je onaj veliki komad vrućeg željeza otkinuo od Mira i počeo ga stiskati, kao što se gnječi tijesto, Od onih komada zemlje i pijeska je polako nastajala jako velika gruda, iz koje je kapala i kapala voda. Stisnula se. Onda ju je Moć pogledala i malo pomilovala, ovdje i ondje, i zavrtjela je oko Mira, koji se pak vrtio oko Hara (Sunce). Tako su Mir i Žol (Mjesec) lijepo vrtjeli oko Sunca i jednako kruže još i danas. Mjesec, koji je bio suh kao pluto, želio je uzeti nazad vodu koja mu je nedostajala i zato svaki put kad je Žol na jednoj strani Mira, on povlači vodu k sebi i tako nastane plima. On tada povuče more, ali i vode u jezerima na jednu stranu gdje nastane plima, a na drugoj strani Mira tada je oseka“ Anton je na to rekao: „A nije, nije tako. More popiju rakovi i zato nastaje oseka.“ Svi smo se nasmijali. Bernardo je rekao: „Rakovi, rakovi, koliko bi ih moralo biti da bi mogli popiti onu silnu vodu koju sam vidio dok smo dane i dane plovili po Valmoru (Atlantskom oceanu), kad smo išli u Amerike.“ Anton je rekao: „A znam, znam koliko ima morske vode na svijetu. Niti jedan rak je ne bi mogao popiti. Sad je došla druga stvar. Har, koji se uvijek prepire s Mrakom osvijetlio je Žola i s njime se dogovorio da će on noću osvjetljavati tamu, pa će tako Mraku oduzimati snagu. Tuman, kog je nerviralo gibanje valova što ga je izazivao Žol, je poslao Kurenta da tjera vodu po svim morima i tako ne dopusti Žolu da dođe do vode. Zato kurentije (struje) teku čitavim Mirom i stalno miješaju vodu, da ova ne može doći do Žola. Njihova je svađa i prepirka ljutila Moć, pa je ona nagovorila Laru, koja je posvud dijelila ljubav, neka napravi feštu i sve pomiri. Molila je Kurenta, koji je najbolje znao oko vina, da joj pošalje bačve rožete, najboljeg vina na svijetu i puno boca prošeka iz Majte[7], kojeg i carevi imaju na svojim stolovima. Na feštu su došli svi i svako se držao za sebe. Kada su popili po čašicu prošeka, neki su se malo nasmiješili, a onda, kad su popili jednu, dvije ili tri čašice rožete, svi su se počeli smijati i razgovarati pa su se pomirili među sobom. Sve je ostalo isto. Mrak se još uvijek boji Hara. Njegovi se pomoćnici i on sam, još uvijek skrivaju od Harovih strijela. Žol još uvijek nastoji uloviti koju kap vode, Kurent, kurenta svim morima, a Vitrana, vjetra po čitavom Miru. Morana smrzava Zemlju kad god može i sve velike brjegove i planine drži zaleđenima, a Lara širi ljubav i koliko god može i radi mir po čitavome Miru.“ Anton je na to rekaol: „Sada kada si sve to ispričao, bilo bi dobro popiti čašu vina i zaspati do Vlašića, jer tada ćemo poći izvaditi parangal. Bernardo, poruči Tumanu da ćemo ga častiti kao i naši stari, samo neka nam podari ribe. Valjda će nam ti tvoji malici koje si nabrojao u priči biti na pomoći.“ Iznio sam bocunić s rožetom i svak je povukao dobar gutljaj. Nato smo svi legli, gdje je tko mogao, i zaspali.

ŽOL VA ZATIMIĆU (ČA)

Jenu večer smo ležali va gajeti i čekali, par ur za dvignut polingar. Anton je rekal kako je srdela najslabija ješka za palingar, aš ju manje ribice, ćućini brzo raskosmaju. Rekal je kako je dobro klas na saku četrtu udicu komad traka od hubotnice, aš njega male ribe teško rasčupaju. Bila je užba. Misec je bil va zatimiću. Misečina je svitila i suda kolo nas je bil žoldan. Mogal si vidit udicu na pajolu. Bernardo je rekal: „Ča vidite kako lipo sviti, nebo ćaro, a se kolo nas je rasvitjeno. Ča vite onu štoriju kako je nastal Misec i zač sviti po noći, ku su vavik pravjali naši stari. Provat ću ju pravit, kako ča san ju čul od moga pokojnoga deda.“ Popil je žjuk bevande i pričel.: „Kada se je Moć zbudila va onoj veloj škuravini, se je nakašjala i kopjice su letile svuda kolo nje. Najedan put su te kapjice pričele svitit i tancat. Razbile su škuravinu. Moć se je jigral šnjimi i jih namićal kolo sebe. Jena vela balina je jako svitlila i Moć je kolo nje poredal čudo manjih balic. Jena mu se je najviše pijažala, tancala je kolo nje i se kazala čas ovdi, a čas ondi. Fermala ju je i na njoj pričela urejivat. Urejivanje je trajalo više božjih let, a te su jako dlge. Kada je finila urejivanje ju je zavrtila i rekla svojin dicin, neka ju oni urejujeju naprid, aš ona jima posla zi drugimi balami i balicami. Vitrana je rekla kako će ona puhat i spravjat melo, Dažjak je rekal kako će sako toliko namočit ča ona spravi i napuše, zi svojimi slzami. Morana ni ustala dužna i rekla je kako će ona udelat velu stid i požledit se, tako će lipo blišćat i šajnat, kada Har sturga svoje strile. Mrak je zi jene škuje rekal, kako će sako toliko udelat velu škuravinu i umirit se na Miru, kako su oni jimenovali ov naš svit. Vitrana je rekla jedan dan Kovu, neka skuje jedan veli lemeš, od koga ćeju udelat ralo zi kin ćeju zravnat se brižine, hlmine, rašti i kotline u udelat brazde, po kih ćeju teć rike ke ćuju zi umidecu čuvat se ča bude raslo. To se ni pijažalo Morani, ka je volila po velih brigih čuvat svoj jac (led). Pošapnula je to Dažjaku, ki je jimil vele magazini po vrhih brigi i hlmin, va kih je čuval svoje slze. Kov je udelal jedan veli oganj, Vitrana ga je raspuhivala. Kov je ćapal jedan veli kus ležeza za ga klas va oganj, kako bi ga mogal lipo kovat kada se začrjeni. Kada se je ležezo pričelo jako črjenit je Dažjak prolel mijari slz na oganj i ga zadušil. Kov se je razjaril, ni mogal virovat, kako mu more puhnut oganj. Kus užarenoga ležeza je hitil Dažjaku pod noge. Ni ga zadinul, ma ta veli komadina se je zarinul va zemju, topil je kolo sebe se, kamenje, melino, zemjinu i hodil je se dunbje i dunbje i na drugoj bandi Mira hitil van čudo, čudo kamenja, zemjine i vode. Kada je Dažjak vidil tu velu jaminu ka je diventala od tofca, je brzo vanju zlil čudo, čudo slz i ju napunil. Kako su slze slane je i ta voda diventala slana, imenovali su ju mornica. Ni se ju moglo pit, ma kada ju je Har steplil zi svojimi zlatnimi teplimi strilami, su zi nje hodile vele parine ke je Dažjak spravjal va svoje skladišća na visokih brižinah i jimil vavik rezervu za svoje slze. Moć je vidila ča se je dogodilo, ćapala je v ruke ono ča je on kusina od teploga lezeža odbil od Mira i ga pričel stiskat kako ča se stiska žamak. Od onih komičin zemjine i mela je pomalo diventala fanj vela gruda, zi ke je kapala i kapala voda. Stisnula se je. Ontrat ju je Moć pogjedala i malo pogladila ovdi i ondi, ju zacirkulala kolo Mira, ki se je vrtil kolo Hara. Tako su Mir i Žol lipo cirkulali kolo Slnca i kruže još i danas. Misec ki je bil suh kako i šprg, je otil tornat nazad vodu ka mu je falila. Zato saki put kada je žol na jenoj bandi Mira, poteže vodu i tako nastane velo more, kada je na drugoj bandi potegne mornicu a i vode va ozerih na tu bandu i na jenoj bandi je velo more, a na drugoj osek.“ Anton je na to rekal: „A ni, ni tako. Mornicu popiju raki i zata je osek.“ Si smo se nasmeli. Bernardo je rekal: „Raki, raki, koliko bi jih moralo bit kada bi popili onu silnu vodu ča se spominjah koliko smo navigali po Valmoru, dnevi i dnevi kada smo šli va Merike.“ Anton je rekal: „A vin, vin koliko je mornice po Miru. Nijedan rak ju nebi mogal popit. Seda je prišla druga stvar, Har, ki se vavik kara zi Mrakon je osvitlil Žol i se snjin sporazumil kako će osvitjivat škuravinu po noći, tako će Mraku zimat forcu. Tuman komu je bibavica ku je delal Žol delala fotu, je poslal Kurenta neka tira vodu po sih morih i tako ne da Žolu prit do vode. Zato kurentije teku po cilon Miru i stalno mišaju vodu kako nebi mogla prit do Žola. Moć je njihovo karanje jadilo i nagovoril je Laru, ka je suda dilila jubav, neka udela feštu i sih pomiri. Molila je Kurenta, ki je vil najboje kolo vina, neka njoj pošaje bačve rožete, najbojega vina na svitu i čudo butij prošeka zi Majte, koga i cari jimaju na svojih stolih. Na feštu su si prišli i saki se je držal zase. Kada su popili saki bićerin prošeka, su se niki malo nasmihnuli, ontrat kada su popili jenu, dvi ali tri kupice rožete su se si pričeli smet, ćakulat i se pomirili mej sobu. Se je ustalo jisto. Mrak se još vavik boji Hara, njegovi ajutanti i on se još vavik hranjaju od Harovih stril. Žol još vavik nastoji ćapat ku god kapju vode. Kurent, kurenta po sih morih a Vitrana, vitra po sen Miru. Morana zalejuje, kada god more Zemju i stalno jima zalejene se vele hlmine i brigi, a Lara širi jubav i koliko more dela mir po Miru.“ Anton je na to rekal: „Seda kada si se to pravil bi bilo dobro popit žmuj vina i zaspat do Vlašići, aš ontrat je poć dvizat palingar. Bernardo, poruči Tumanu, kako ćemo ga častit kako i naši stari, samo neka nan podari ribe. Vajda ćeju nan ti tvoji maliki ke si nabrajal pomoć.“ Znel san bucunić zi rožetu i saki je potegnul dobar žjuk. Nato smo saki legli, kadi je ki mogal i zaspali.

[1] Uz zapis stoji: „Pravjal Bernardo Žic Jivančić, Anton Maračić Moro i začakal rado žic Mikulin 1955. va Krušiji.“ Rado Žic Mikulin: „Krušija je bočata voda, mjesto na obali mora gdje se ispirala roba, u Velim vodama u Puntu. Krušije su bile u svakom mjestu uz more, gdje je bila baška (izvoar) svježe vode; Leo, meni se štorja sviđa. Nisam više znao gdje je zapisana. Listao sam po bilježnicama i naišao na nju! Malo sam je teško digao! Moguće je koja rijec dodana ili oduzeta, ne hotimicno!“

[3] Zatamiće je čakavski naziv za zenit, štok. tjemenište.

[4] Moć je Bog stvoritelj svijeta iz puntarskih priča.

[6] Rado Žic Mikulin: „Mornica, stavi ispred morska voda. Te riječi bi rabilo propagirat! Više ih malo judi vi.“

[7] Rado Žic Mikulin: „Predio blizu Punta, nekada pu bili tamo vinogradi maraštine, grozdja od kojeg se radio prosek!“