Priču „Svitlost“ zapisao je Rado Žic Mikulin^{^[1]} srpnja 1955. u Puntu na otoku Krku. Preveo 2020. Leonard Eleršek.

SVJETLOST (ŠTO)

Toga dana bilo je jako vruće, pa su žene odmah po objedu došle u hlad. Svaka je radila svoj ručni rad i čekala koja će prva započeti razgovor. Jedna je rekla kako je išla s mužem čupati travu oko trsja na oranici na Susu jer je korov počeo bosti grožđe, a njen muž se bojao da bi grožđe mogla zahvatiti pepelnica[2]. Otišli u netom prije svitanja. Zora ih je uhvatila negdje Za Rimom[3]. „Nebo je bilo lijepo žuto na istoku, a još uvijek tamno na zapadu. Zraci su počeli parati zrak. Magarac za kojega je na lancu bila vezana koza, malo je zastao. Muž ga je potjerao bojeći se da se ne krene valjati, a na sebi je imao teretno sedlo s bisagama u kojima je bila naša radna odjeća i hrana. Ujutro smo pojeli po nekoliko suhih smokava, muž je popio čašicu rakije, a ja čašu vode. Došli smo u vinograd. Moj muž je rekao: 'Ajme koliko je plijeve! Da je ulja i octa bila bi dobra salata.' Uhvatili smo se posla. Svaki je počeo s jedne strane reda. Iščupani korov smo bacali ispod trsja ne bi li tako spriječili rast klica. Radili smo bez riječi i plijevili red za redom. Mnogo toga smo očistili prije nego se nad Cukom pojavilo Sunce. Čim je izašlo, zrake su nas počele bosti i grijati. Oko nas se čulo zujanje divljih pčela, obada, muha i kukaca. Naš magarac koji je bio vezan na poljani, dva puta je zatrubio: ia, iaa. Koza je bila vezana za jedan grm povitine [4] i malo je lijegala, a malo se dizala. Valjda je i životinjama smetala vrućina. Muž i ja smo nastavili raditi jer smo htjeli završiti s čišćenjem trsja. Ruke su radile, a oči bile pune straha hoćemo li završiti posao. Konačno smo ga priveli kraju. Nismo čak ni jeli. Muž je stavio sedlo na magarca i za njega vezao kozu. Rekao je 'Pogledaj kako im je vruće, samo čekaju doći doma u štalu.' Nas dvoje smo bili veseli, jer smo napravili veliki posao. Hodali smo za životinjama i došli doma nešto brže nego inače. Muž je otišao životinjama dati piti, kokošima baciti zrnja, a ja sam pošla kuhati varivo[5] od povrća koje sam pobrala po njivi: maslačak, žutenicu, konjski zub i neku blitvinu[6]. Krumpir sam narezala na kriščice i sve skupa stavila u lonac. Kada je zavrelo rekla sam u sebi: 'Neću raditi zapršku, nego ću staviti kad bude kuhano, grabiličicu ulja.' Kad smo pojeli, muž je otišao malo prileći, a ja sam došla ovamo. Moram pokrpati dvoje čarape jer su obje poderane na petama. Kad sam prela u pletivo sam dodala malo pamuka, pa će malo dulje trajati nego da je sama vuna.“ Jedna je tada rekla: „Žene, vidite li kako je danas ovdje svjetlo, od kuće Antona Pavlića se odbija Sunce i baca ovamo u hlad jaku svjetlost. Druga je rekla: „Aa, svjetlost! Svjetlost nam je Dragi Bog dao, jer da nije, bili bi svi u tami. Kad molimo za naše mrtve, uvijek kažemo „Pokoj vječni daruj im Gospodine, i svjetlost vječna svijetlila njima.“ Jedna druga je rekla:“ Ja sam pitala našega strica popa zašto govorimo „Neka im da svjetlost vječnu? Zar nije dovoljno svjetlosti na nebesima kamo idu duše naših umrlih?“ Odgovorio mi je ovako: „Kad je Bog stvarao Mir (Zemlju) i svemir, bio je svuda strašan mrak. Bog nije imao drugoga posla, pa se igrao špekulama. Imao ih je jako mnogo pa ih je bacao oko sebe. Špekule su letjele uokolo, neke su se vraćale, a druge otišle u daljinu. Jedna velika špekula se je zaustavila. U nju su udarile druge. Počele su iskriti, a iskre su zapalile onu veliku špekulu i odjednom se pojavila svjetlost. Oko te velike svijetle kugle Bog je bacao špekule i to ga je zabavljalo. Jedna špekula mu se jako sviđala. Bila je nekako drukčija od drugih. Pažljivo ju je položio negdje na pola puta od one goruće lopte, koja ju je lijepo osvijetlila. Bog je još uvijek imao puno špekula kojima nije znao što činiti. Dosadilo mu je bacati kuglice jednu po jednu. Zagrabio je punu šaku i bacio je u jednu stranu, onda na drugu, pa treću i tako je bacao i bacao dok nije bacio i zadnju. Odjednom su se u onoj tmini pojavile svijetle točke. Pogledao je, osmjehnuo se i rekao „Baš lijepo. Načinio sam svemir.“ Tako je one špekule koja mu se najviše sviđala nastao Mir (planeta Zemlja), a od svih drugih špekula kojih se želio riješiti, svemir. Rekao je u sebi: „Sada više neće bit dosadno jer ću morati puno toga napraviti na Miru, kako bi od njega načinio još veću ljepotu.“ Pomislio je da bi Zemlju bilo dobro pokriti morem i to učinio. Onda je napravio zrak, a onda mu se učinilo da bi bilo dobro napraviti nekakvo kopno u koje bi se mogla uvući mora, i napravio ga. Počeo je miješati zrak i napravio vjetrove koji su miješali more. Ona velika lopta koja je bila sve toplija, lijepo je grijala čas jednu, a čas drugu stranu Zemlje. Ondje gdje je bilo sunce i svjetlost bio je dan. Kako se ne bi previše ugrijala sa sunčane strane, okrenuo bi je i onda bi tamo nastala tama ili noć koja bi je ohladila. U more je stavio ribe koje su pomalo izašle na obalu, pa su i tamo, na kopnu, počele živjeti životinje, zvijeri i na kraju čovjek. Čovjeka je napravio na svoju sliku i priliku. Dao mu je slobodnu volju i rekao mu da bude pametan i neka nikada ne pomisli kako bi mogao biti ravan Bogu, jer bi ga to moglo odvesti u propast. To je u pradavno vrijeme propovijedao jedan pametan čovjek.“ Jedna od žena je na to rekla: “Mi smo previše oholi. Pogledajte kako su sada napravili nekakvu bombu koja je uništila čitave velike gradove, a moj sin je rekao da bi pet takvih bombi moglo uništiti i cijelu Europu. Još je rekao kako je sreća da je nije napravio Hitler, jer on bi je sigurno bacio i njome završio rat, a možda bi uništio i nas, jer smo se mi borili protiv njega.“ Jedna je na to rekla: „Aa, neće Bog dati uništiti sav Mir, jer on ga je gradio, a ono što se mukom gradi se ne ruši!“ Opet se neka javila i rekla: „A što znaš? Napravio je i opći potop kad ljudi nisu bili vrijedni i sve ih potopio.“ Ponovo se začuo glas „Ne, ne sve! Noi je rekao neka izgradi korablju i tako spasi ljudski rod i sve životinje na Zemlji.“ Jedan glas je na to rekao: „Kamo smo to došli s diskusijom? Vrbančani govore da se po ovakvoj žegi vrag ženi. Oni to znaju jer vrh Hlama noću postane tako svijetao i na njega dolete vještice na fašinima[7]. Onamo se dolaze ljubiti s vrazima. Možda će se i danas vrag ženiti, pa ćemo pitati Vrbančane je li noćas bilo svjetlosti na visoravni[8] Hlama.“[9] „Mare, Mare! Zar opet sanjaš o štrigama, vješticama, štrigunima, vještcima i vragovima. Zar ti je žega udarila u glavu?“ rekla je jedna, i nastavila: „Žega je pomalo popustila. Treba poći kući i nešto spremiti za večeru, jer će uskoro doći djeca i muževi s polja, jer ako večera ne bude spremna, mogle bi pasti psovke na naš posao i razgovore hladu.“ Pokupile su svaka svoju stoličicu, štokrl[10], stolicu, košaricu i jedna po jedna otišle svome domu.

SVITLOS (ČA)

Ta dan je bilo jako teplo i žene su prišle na hlad vaje po obidu. Saka je jimila svoje delo i čekala ka će pričet zi ćakulu. Jedna je rekla kako je bila zi mužen na susu, va mekoti skus travu kolo trsi, aš je muhić pričel badat va grozje i muž se je bojal kako bi grozje moglo ćapat lug. Šli su rano prije svitlaca. Zora jih je ćapala nigdi Za Rimon. „Nebo je bilo lipo žuto na ishoju, a još vovaik škuro na zahoju. Zraki su pričele parat ariju. Tovor, za koga je bila vežena na verugi koza, je malo zastal i muž ga je potiral aš se je bojal kako bi se šal vajat. Brez da je jimil čiveje na sebi, na kih su bile bisage za našu robu od dela i jizbina. Jutrin smo saki pojili par suhih smokav i muž je popil bićerin rakije, a ja žmuj vode. Prišli smo va mesto. Muž je rekal: 'Amamo koliko je plivela, da je uja i osta bi bila dobra salata' Uhitili smo se skus, saki zi jene bande reda. Oskubeni plivel smo hitali šoto trsi, kako bi branil kjican ras. Delali smo brez besed. Skubli smo red za red i fanj toga oskubli, prijel eh se je pokazalo sunce nad Cuku. Vaje kada se je pokazalo su zraki pričele badat i nas teplit. Kolo nas je bil se jedan zuj od divjih čel, os mušati mušin i žuželci. Naš tovor, ki je bil vežen na pojani je dva puta zatrunbital: ia, ia. Koza je bila vežena na jenon grmu od banbarušine i ona je malo legala, malo se dvizala. Vajda je i njih teplina sacijala. Muž i ja smo delali naprid aš smo morali finit i očistit trsje. Ruke su delale, a oči strašile, ma smo pršli do kraja. Nismo šli nunkih jis. Muž je klal čiveje na tovora i za njih vezal kozu. Rekal je: 'Pogjej kako jin je teplo, samo čekaju prit doma va mošunu.' Mi dva smo bili veseli, aš smo udelali velo delo. Hodili smo za živon i prišli nikako brže doma leh druge puti. Muž je šal živu dat pit, kokošan hitit zrnja, a ja san šla kuhat maneštricu od vrdure, ku san pobrala po mekoti, ostak, žutenicu, konjski zub i niku blitvinu. Kunpir san narizala na landice i se skupa klala va brunac. Kada je zakipilo san rekla va sebi, 'neću udelat zapešt, aš on tepli, leh ću klas, kada bude kuhano kacolić mrzloga uja.' Kada smo pojili, muž je šal malo predrknut, a ja san prišla ovamo. Moran oplet dvojne kalcete, aš su na obih šle petne žile. Va plet san zavrtila kada san prela bunbak, pa će bit malo jači i durat će duje leh kada je sama vuna.“ Jedna je na to rekla: „Žene! Ča vidite kako je danas ovdi svitlo? Od kuće Antona Pavlića se odbija sunce i hita ovamo va hlad velu svitjavinu.“ Druga je rekla, a svitlos, svitlos nan je dragi bog dal, aš kone bimo bili si va tmici. Kada molimo za naših mrtvih, vavik rečemo: „Pokoj vični daru jin gospodine, i svitlos vična svitlila jin,“ Jena druga je rekla „Ja san pitala našega strica popa zač govorimo, neka jin da svitlos vičnu? Ča ni dosti svitjavine na nebesih kamo gredu duše naših umrlih?“ Odgovoril mi je: „Kada je Bog delal Mir i svemir, je bil svuda strašan mrak. Bog ni jimil ča delat i jigral se je zi špekulami. Jimil jih je čudo čudo i je hital kolo sebe. Špekule su letile naokolo, nike su se tornjivale, a druge partile ća. Jena vela špekula se je fermala. Va nju su bubnule druge špekule. Pričele su jiskrit jiskre, ke su zapalile onu velu špekulu. Najedan put se je pojavila svitjavina. Bog je hital kolo te vele svitle bale špekule i to ga je zabavjalo. Jena špekula mu se je jako pijažala. Bila je nikako diferentna od drugih. Lipo ju je položil nigdi na pol puta od one goruće bale, ka ju je lipo rasvitlila. Bog je još vavik jimil čudo špekul, zi kimi ni znal ča udelat. Štufal se je bil hitat jenu po jenu. Zagrabil je punu pes i je hitil va jednu bandu ontrat na drugu, tretju i hital je i hital dokjek ni hitil i zadnju. Najedan put su se va onoj škuravini pojavile svitle pake. Pogjedal je, nasmihnul se je i rekal „Baš lipo! Udelal san svemir.“ Tako je nastal Mir od one špekule ka mu se je najviše pijažala i od sih drugih špekul kih se je otil rišit, svemir. Rekal je va sebi: „Seda više neće bit štufosti, aš ću morat na Miru čudo delat, kako bin od njega udelal još veču lipotu.“ Pričel je najprije mislit kako bi Zemju pokrilo more, ontrat je udelal ariju, ontrat mu se je činilo, kako bi bilo dobro udela nikakov kraj va koga bi se more moglo rivat. Zrak je pričel mišat i udelal vitri, ke su mišale more. Ona vela bala, ka je bila se teplija je lipo teplila čas jenu čas drugu bandu zemje. Ondi kadi je bilo sunce i svitlos je bil dan, kako se nebi previše steplila ta stran ju je obrnul i ontrat je tamo diventala tmica, noć, ka je ohladila teplinu. More je klal ribe ,ke su pomalo prišle na kraj i tamo su pričele živit beštije, zviri i na kraju šlovik. Njega je udelal na svoju sliku i priliku, dal mu je slobodnu voju, ma mu je rekal neka bude smat i neka nikada ne pomisli kako bi mogal bit ravan Bogu, aš bi ga to moglo pripejat va propas. To da je va ion pripovidal jedan smat šlovik.“ Jena od žen je na to rekla: „Mi smo previše oholi. Pogjejte ča su seda udelali nikakovu bunbu ka je unišćila cile vele gradi, a moj sin je rekal, kako bi pet takovih bunb moglo unišćit i cilu Europu, još je rekal, kako je srića da ju ni udelal Hitler, aš on bi ju bil suguro hitil i šnju finil rat, a moguće bi bil unišćil i nas, aš mi smo se borili kuntra njemu.“ Jena ženska je na to rekla: „Aa, neće Bog dat, ne, unišćit sva Mir, aš on ga je gradil, a ono ča se zi muku gradi se ne ruši!“ Poznova se je jena javila i rekla: „A ča viš? Udelal je i opći potop, kada judi nisu bili vridni i potopil sih!“ Poznova se je čul glas: „Ne sih. Noji je rekal neka udela korabju i tako spasi juski rod i se živo na Zemji.“ Jedan glas je na to rekal: „Kamo smo prišli zi diskoršon. Vrbančani govore kako se po ovakovoj bružeri vrag ženi. Oni to znaju aš vrh Hlama diventa po noći tako svital i na njega lete vištice na fašinih i se gredu jubit zi vragi. Moguće će se i danas vrag ženit. Ćemo pitat Vrbančani, ko je bila svitjavina na palaverši od Hlama.“ „Mare, Mare! Ča poznova sanjaš o štrigah, višticah, štrigunih, višcih i vragih. Ča ti je teplina udrila va glavu?“ Teplina je malo popustila poć je doma, niš parićat za vičeru, aš ćeju prit dica i muži, i ako ne bude niš pronto, bi moglo pas niš beštim, na naše delo i ćakule na hladu.“ Pobrale su, saka svoje štolčići, štokrli, katride, kofice i se jedna po jedna naputile doma.

[1] Začarkal Rado Žic Mikulin 1955. va Mandalinskon misecu, va mistu Puntu, na Bodu Krškomu. Leonard Eleršek: „Jesu li ovo opet pričale iste žene na hladu?” Rado Žic Mikulin: „Iste! To je bilo svaki dan od srpnja do kraja kolovoza.“ Leonard Eleršek: „Je li svaki dan bila nova priča?“ Rado Žic Mikulin: „Skoro, samo ja nisan bil saki dan tamo. Obično san bil subotu popolne, niki put kada smo bili na stanu (tor) i na nedeju popolne. Nike san čul i večer, pravila bi mi bila moja baba o čen je bil diskorš (razgovor). Ja san delal zi ocen po trsju, hodil na stan (mlis, must) ovce i se ča je rabilo po kanpanji!“

[3] Rado Žic Mikulin: „Za Rimom (grobljem), još Zarim, lokalitet na putu za Staru bašku, na pola puta između Punta i Susa (kraškoga polja). Grci su palili mrtve na Vršku, brežuljku ispod Zarima.“

[4] Rado Žic Mikulin: „Povitina ili barbarušina je biljka koju jedi koze i ovce, a penje se po drugim stablima i grmovima. Na jesen ima cvijet u obliku zavijenih dlakavih resa.“

[6] Rado Žic Mikulin: „Divja blitva! Raste na otocima ili blizu obale gdje je soli vjetar!“

[7] Fašin je snop granja, sličan šibnatoj sirkovoj metli, standardnom prometalu vještica.

[8] Palaversa ili visoravan, odatle prezime hvarskim Palaversićima.

[9] Više priča o ovoj temi nalazi se u narednoj knjizi Tugomerike naslova Čančarije.

[10] Jednostavan kuhinjski stolac bez naslona.