KAKO JE OD OGNJA I KAMIKA DIVENTAL MIR, Punat 1954.

Priču „Kako je od ognja i kamika divental Mir“ kazivala je srpnja 1954. učiteljica Lucija Mrakovčić Pavlić, udana Franolić iz Punta. Zapisao Rado Žic Mikulin^{^[1]}. Preveo 2020. Leonard Eleršek.

KAKO JE OD OGNJA I KAMENA NASTALA ZEMLJA (ŠTO)

U jednoj velikoj tami bio je bog Pirun, a sve oko njega bilo je crno poput murke^{^[2]}. Dok je bio budan zabavljao se stišćući i otvarajući šake, jer kad bi raširio prste iz njih bi frcali gromovi i munje koje su onu tamu osvjetljavale plavkasto-žutom bojom i svim njenim nijansama. Kada bi se dvije munje, jedna s lijeve, a druga s desne ruke susrele, nastala bi velika ognjena kugla koja je osvjetljavala tamu. Kada bi mu dosadilo, zaspao bi i probudio se nakon jedne božje ure, koja je trajala stotinu ljudskih godina. Jednom, dok je spavao, nešto ga je zaškakljalo u nosu, pa je dva-tri puta kihnuo. Iz njegovih usta i nosa poletjele su kapljice na sve strane. Bilo ih je tisuće i tisuće[3]. Od kapljica su nastale zvijezde i rasvijetlile onu tamu. Kad se bog Pirun probudio, rastegnuo se i rukom dotaknuo nešto toplo. Pogledao je naokolo, a oko njega je bilo tisuće i tisuće zvijezda, koje su sjale, svijetlile i treptale nekim plavičastim sjajem. Povukao je ruku k sebi i promatrao. Neke zvijezde koje su nastale od velikih kapljica bile su veće, druge su bile manje, a treće su bile toliko male da nisu svijetlile. Poigrao se njima. Uzeo je jednu veliku zvijezdu i oko nje postavio manje zvijezde, a oko njih još manje. To je radio dugo, a po tom je počeo vrtjeti manje zvijezde oko onih velikih. Sve se počelo pomicati, gibati i vrtjeti. Negdje su zvijezde bile gušće, a negdje rjeđe. Sviđalo mu se sve što je stvorio. Jednom, dok se tako igrao, pokraj njega je prošla jedna zvijezda, koja nije bila svijetla, a bila je puna stijena, hridi[4], kamenih gromada i među njima nizina, dolina i dolova. Bila je pokrivena dimom, a posvuda su se vidjele vatre koje su osvjetljavale kamenje. Zaustavio ju je. Počeo je po njoj prebacivati kamenje. Vatre su ga grijale pa je ožednio i popio puno pića[5]. Ponovo je prebacivao to ovamo i ono onamo. Onda mu se počelo mokriti, pa je mokrio, mokrio i mokrio. Više od polovice završilo je pod vodom. Pogledao je i rekao „Baš lijepo izgleda. Sad više neću morat ništa mijenjati. Zaspao je, a kad se probudio pozvao je svoje sinove Dažjaka i Mraka, neka urede tu loptu, koja je bila napola pokrivena vodom. Dažjaku se nije dalo, ali nije htio odbiti oca, pa je rekao bratu Mraku: „Skupa ćemo to uraditi kad baš tako želi.“ Premjestili su puno hridi, a Mrak je ugasio puno ognjenih brjegova iz kojih su u visine sukljali plamenovi i dim. Onda je došao otac Pirun vidjeti što su učinili. Pogledao je i rekao „Mir (Zemlja). Samo sad je ovdje jako mračno i hladno.“ Pozvao je sina Hara neka dođe i rasvijetli i zagrije Mir. Har se volio pokazivati. Došao je u svojoj zlatnoj kočiji u koju su bili zapregnuti četiri konja koji su se zvali komazeci i pojavio se na istoku- Potjerao je konje i počeo sa svojim zlatnim strijelama grijati Mir. Od topline voda isparavala i nad onom se vodom sada podigla para. Para je postajala sve gušća i podigli su se oblaci koji su pokrili jedan dio Mira. Bogu Haru to nije bilo po volji pa se posvadio s bogom Mrakom, tvrdeći da su oblaci njegovi pomoćnici koji mu pomažu hladiti Mir. Otac Pirun je to slušao i maknuo dio oblaka. Mrak i Dažjak su se pogledali ali nisu ništa rekli. Har je grijao i svijetlio sve jače i jače. Digao se vjetar i počeo puhati. Zavalovio je svu onu vodu, koja je počela valovima tući u obalu i pomicati stijenje. Rekli su, „Ajme što more (može)!“ Otad se ona slana voda zove more. Pitate zašto je slana? Zato što je nastala od božje mokraće, a svaka mokraća je slana, to vajda znate.“ Dažjak je pogledao prema oblačinama i počeo je padati daž, a to znači kiša. Padalo je kao iz kabala. Voda je tekla s hridi, stijena i padina koje su se najprije napile, a onda zatvorile pa je voda počela praviti kaljuge, lokvice, lokve, jezera i na kraju je počela teći u potočićima koji su otjecali u potoke, a oni su pravili rječice i na kraju velike rijeke, koje su završavale u moru. Voda je iz kamenja ispirala komadiće i nosila ih u dolčiće, dolove i doline. Nastale su velike ravnice, koje su sjale pod Harovim strijelama. Har je grijao i grijao. Drobio je kamenje i načinio puno pijeska. Kada je Har već bio na zapadu, čitav bi Mir pokrio bog Mrak sa svojim pomoćnicima, maglom, rosom, slanom i mrazom još više mrvio sve što Har nije stigao. Otac Pirun je sve to gledao i rekao „Pogledajte. Sad kad ste sve to ovako lijepo napravili, napravit ćemo veliko slavlje.“ Donio je božju pečenku i božje piće i svi su posjedali, svaki na svoju planinu. Otac je raskomadao pečenje, napili se pića i započeli razgovor. Otac Pirun je rekao „Djeco, ovdje mi nešto fali. Sve je pusto i bez života. Pljunuo je u more i ondje su počele plivati ribe, dupini i kitovi[6]. Okrenuo se prema obali i počeo prskati kapljice, a ona se napunila životinjama svih mogućih vrsta. Pogladio je kamenje, a na njemu je počela rasti mahovina i lišajevi. Po dolinama je počela rasti trava, grmovi i šikara. Pogledao je gore (u vis)[7] i ondje je počelo rasti drveće. Kako bog Mrak nije ugasio sve vatre, neka su stabla planula i Dažjak je rekao „Gore!“. Od tada se sve one planine zovu gore. Kako su rijeke, koje su tekle s planina okružile jedan dio gora, nastali su otoci, a oko njih je tekla voda. Nakon te fešte svi su zaspali, a kad su se nakon božje ure[8] probudili, Dažjak je rukom zagrabio naplavinu što su je donijele vode s planina i rekao kako je težka (teška) i zato se od tada to zove tež[9] (zemlja). Bog Har je bio najhrliji[10] od svih Pirunovih sinova. On je rano ustao i počeo grijati. Bogu Pirunu je postalo toplo, počeo se znojiti, a znoj mu se nakupljao na čelu. Potekao je na vrh nosa, a jedna velika kaplja mu je pala na tlo. Kada je pala se, počela se kotrljati i skakati i od nje je nastao čovjek koji je bio slika (prilika) boga Piruna, samo što je bio malen. Pod Pirunovim je nogama stajao neko vrijeme, a onda je počeo bježati, jet se bojao da ga bog ne bi zgnječio svojom velikom nogom. Pirun ga je zaustavio i rekao mu: „Slušaj, tebe ću načiniti gospodarom Mira. Čuvaj sve što je na njemu i lijepo živi“. Čovjek mu je nato odgovorio „Bit će mi dosadno samome ovdje. Bog Pirun je nato iščupao jednu dlaku sa svoje lijeve noge, protrljao je između palca i kažiprsta i pažljivo je stavio na zemlju. To je bio stvor sličan čovjeku, samo nije imao dlaka po obrazu, prsima, nogama i rukama, imao je duge vlasi ke su mu pokrivale cijelo tijelo. Imao je finu, kožicu i čuperak na donjem dijelu trbuha i međunožju, kako mu ne bi kakav kukac ili miš ušao unutra. Pirun je rekao čovjeku „Ovo će ti biti pratnja, koja će ti pomoći proći kroz sve teškoće života. Ona će rađati djecu koja će kad postanu odrasli[11] naseliti sav Mir, a vi ćete kad postanete starci[12] umrijeti i dati mjesto potomcima. Morate bit dobri i pametni i živjeti ćete u raju. Morate poštivati sve starije i bogove koji su vas stvorili. Tko ne bude tako činio, kaznit ću ga i izgnati iz raja. Bog Har i bog Mrak se nikako nisu mogli pomiriti i još uvijek samo gledaju, gdje bi, tko koga napao. Har ujutro počne tući po bogu Mraku i ovaj bježi u najdublje rupe kako bi se spasio, a isto čine njegovi pomoćnici, magle, rose, slana i hlad. Svi jedva čekaju kad će Haru opasti snaga i kad će umoran nestati na zapadu, kako bi oni ponovo zavladali čitavim Mirom.

KAKO JE OD OGNJA I KAMIKA DIVENTAL MIR (ČA)

Va jenoj veloj škuravini je bil bog Pirun. Sve okolo njega je bilo črno kako murka. On se je zabavjal s tin, da je kada bi se bil zbudil stiskal ruke va pest i ondat rtastegnul prsti i zi njih su švigale strile i lampi su rasvitjivale onu škuravinu, zi plavasto-žutastin cviton i zi svimi njegovini ocviti. Kada bi se bile dvi strile, jena zi hude, a druga zi prave, dobre ruke trefile, bi bila nastala jena vela ognjena bala ka je osvitjivala škuravinu. Kada bi bil štuf, bi bil zaspal i zbudil se nakon božje ure, ka je trajala sto juskih godišć. Jedan put, kada je spal ga je niš žahćalo va nosu i on je dva tri puti kihnul. Zi ust i nosa su mu poletile kapjice na sve bande. Bilo jih je na mijari i mijari. Od kapjic su diventale zvizde i rasvitlile onu škuravinu. Kada se je bog Pirun zbudil, se je protegnul i zi ruku taknul niš teplo. Pogjedal je, a kolo njega je bilo mijari i mijari zvizd, ke su šajnale, svitlile i trepetale zi nikin plavastin svitlon. Potegnul je ruku i ondat pričel gjedat. Jene zvizde, ke su nastale od velih kapjic, su bile vele, druge su bile manje, a tretje su bile jako male i nisu bile svitle. Pričel se je šnjimi zabavjat. Zel je jenu velu zvizdu i kolo nje klal manje zvizde, a kolo ovih još manje. Tako je delal čudo čudo vrimena. Nato je pričel manje zvizde vrtit kolo onih velih. Sve se je pričelo micat, kolat i vrtit. Nigdi su bile zvizde gušće, a nigdi reje. Pijažalo mu se je ča je udelal. Jedan put kada se je zabavjal je blizu njega pasala jena zvizda, ka ni bila svitla i bila je puna grot, omi, tjosi i mej njimi drage, dolci i dolčići. Bila je pokrijena zi dimon i posvuda su se vidili ognji, ke su rasvitjivale kamenje. Fermal ju je. Pričel je premicat kamenje. Ognji su ga teplile, divental je žajan i popil fanj božjega pića. Poznova je premikal to ovamo i ono onamo. Pričelo mu se je curat, cural je i cural. Više od polovice je prišlo pod vodu. Pogjedal je i rekal: „Baš lipo zgjeda i seda više neću morat sve prominit.“ Zaspal je i kada se je zbudil je pozval svojih sini Dažjaka i Mraka, neka oni urede tu balu, ka je skoro više od polovice pod vodu. Dažjak ni bil vero od voje to delat, ma ni otel ocu prevridit i rekal je bratu Mraku skupa ćemo udelat, kada vero tako želi. Premestili su čudo omi i Mrak je zadušil čudo ognjenih brigi, zi kih su žubji letili visoko i dimili. Prišal je otac Pirun vidit ča su udelali. Pogjedal je i rekal „Mir. Samo seda je ovdi jako škuro i mrzlo.“ Pozval sina Hara neka pride rasvitli i stepli Mir. Har se je volil kazat. Prišal je va svojoj zlatnoj karoci, va ku su bili zapreženi četiri luši ke su zvali komazeci i pokazal se je na ishoju, potiral luši i pričel zi svojimi zlatnimi strilami teplit Mir. Od tepline je voda panpila i nad onu vodu se je dvigla para. Para je diventivala sve gušća i dvigle su se oblaci, ke su pokrile jedan del Mira. Bogu Haru to ni bilo po voji i posvadil se je zi bogon Mrakon, tvrdeć, kako su oblaci njegovi ajutanti, ki mu pomoru hladit Mir. Otac Pirun je to habal i maknul niš oblaci. Mrak i Dažjak su se pogjedali ma nisu niš rekli. Har je teplil i svitlil sve jače. Dvigal se je vitar i pričel vitrat. Zavalovil je svu onu vodu, ka je pričela zi vali tlić va kraj i premikala grote. Rekli su, amamo ča more. Od tada se ona slana voda zove more. Pitate zač je slana? Zbog toga, aš je nastala od božje pišake, a svaka pišaka je slana, to vajda viste. Dažjak je pogjedal kuntra oblačinan i pričel je padat daž. Padalo je kako zi kabli. Voda je tekla zi omi, tjusi, grot i bočin, ke su se najprije napile, a ondat zatvorile i voda je pričela delat kajuge, lokvice, lokve, jezera i na kraju pričela teć va potočićih, ke su odtekale va potoki, a one su delale ričice i na kraju vele rike, ke su finile va mori. Voda je zi Kamenja spirala bokunići i to nosila va dolčići, dolci i doline. Nastale su vele ravnice ke su se blišćile pod Harovimi strilami. Har je teplil i teplil. Drobil je kamenje i udelal čudo mela. Kada je bil Har na zahoju bi bil cili mir pokril Bog Mrak zi svojimi ajutanti: maglinu, rosu, slanu i mrzlinu još više mrvil sve ča Haru ni uspilo. Otac pirun je to sve gjedal i rekal: „Poglejte, seda, kada ste sve to ovako lipo učinili ćemo udelat velu feštu.“ Prnesal je božju pečenku i božje piće i svi su se sili svaki na svoju hlminu. Otac je raskusal pečenje, napili se pića i šli va diškorš. Otac Pirun je rekal: „Dica ovdi mi niš fali. Sve je pusto brez života.“ Pjunul je more i tamo su pričele plavat ribe, dupini i balene. Obrnul se je kuntra kraju, pričel štrcat kapjice i kraj se je napunil zi živon, svih mogućih šorat. Pogladil je po kamenju i na njen je pričel ras mah i lišaji, po dragah je pričela ras trava, grmi i busi. Pogjedal je zgoru i tamo je pričelo ras drivje. Kako bog Mrak ni bil zadušil sve ognji, su nike drva planule i Dažjak je rekal „Gore!“ Od tada se sve one hlmine zovu gore. Kako su rike ke su tekle zi hlmin, okružile jedan dil gora, su nastali otoci, kolo kih je tekla voda. Po gangi su svi zaspali i kada su se zbudili, nakon božje ure, je Dažjak zi ruku zakopal va naplav ku su prnesle vode zi hlmin i rekal kako je težka i zato se od tada to zove tež (zemja). Bog Har je bil hrlan od svi pirunovih sini. On se je rano stal i pričel teplit. Bogu Pirunu je diventalo teplo, pričel se je potit i pot mu se je nabiral na čelu. Pritekal je na vrh nosa i jena vela kapja mu je pala na tla. Kada je pala se je pričela vajat i skakat i od nje je nastal šlovik, ki je bil prilika boga Piruna, samo je bil mali i pod Pirunovin nogah je stal niko vrime, a ondat pričel bižat, aš se je bojal kako bi ga mogal Bog žnjavit zi jegovu velu nožinu. Pirun ga je fermal i mu rekal: „Habaj, tebe ću udelat gospodaron Mira. Čuvaj sve ča je na njen i lipo živi“. Čovik mu je nato odgovoril: „Bit će mi štufo samomu ovdi.“ Bog Pirun je nato potegnul jenu dlaku zi svoje live noge, ju strl mej palcen i kazalcen i ju destezo kalal na tla. To je bil stvor sličan čoviku, samo ni jimil dlak po obrazu, prsih, nogah i rukah, jimil je dlge vlasi ke su mu pokrivale cilo tulo. Jimil je finu, kožicu i kosmić na dolinjen dilu trbuha i mednožju, kako mu nebi ki žužel ali miš šal nutar. Pirun je rekal čoviku: „Ovo će ti bit kunpanija, ka će ti pomoć, pasat sve težkoće živjenja“ Ona će rajat utruci ki ćeju poselit cili Mir kada diventaju struki, a vi ćete kada postanete zitruci umrit i dat mista mlajin rodon. Morate bit dobri i pametni i živit ćete va raju. Svi morate štimat starijih i bogi ki su vas stvorili. Ki to nebude delal ću ga kaštigat i zignat zi raja. Bog Har i bog Mrak se nikako nisu mogli pomirit i seda još vavik samo gjedaju, kadi bi, ki koga napal. Har jutrin prične tlić po bogu Mraku i ov biži va najdubje škuje za se spasit i isto delaju njegovi ujutanti, magline, rose, slana i hlad. Svi jedva čekaju kada Haru pade moć i trudan se zgubi na zahoj kako bi oni poznova zavladali zi cilin Miron.

[1] „To je pričala meštrica (učiteljica) Lucija Mrakovčić Pavlić, udata Franolić, prolazila je i zaustavila se te je ispričala tu priču. Ona je bila jako ugledna meštrica, Mislim kako je ovo bilo u edukativnom smislu. To je bilo zapisano 1954. u 7. Mjesecu.”

[4] Hrid ili om. Omišalj je građen na omi, kao i Omiš.

[9] Tež (zemlju) obrađuju težaci (zemljoradnici) koji žive u težačijama, težačkim gospodarstvima. Pojam tež je iščezao iz književnog jezika ali je u njemu ostavio trag.

[10] Čakav. hrlan: najhrliji. Čakavska komparacija pridjeva hrl glasi: hrl – hrlak - hrlan.