SKRADINSKI BUK, Punat 1949.
Priču „Skradinski buk“ pričao je Jive Klokotalo[1] (Ive Franolić Popić) 1949. ili 1950. Zapisao po sjećanju oko 1970. Rado Žic Mikulin[2]. Preveo 2021. Leonard Eleršek[3].
SKRADINSKI BUK (ŠTO)
Jedne nedjelje poslije podne igrali smo se u cvijetnjaku Namori[4]. Netko je rekao „Hajmo slušati priče Jiva Klokotala, pa ćemo vidjeti što ćemo čuti. On uvijek klepeće pjesmice ili priča nekakve priče koje mu priča neki Žorić zi Galova.“ Jive je sjeo na klupu, a mi smo se skupili oko njega. Vlado Antičić je rekao: „Jive, što ćeš nam pričati?“ Nato je Jive rekao kako zna jednu priču o slapovima, tamo negdje kraj Šibenika, na jednoj rijeci koja se zove Krka. Meni je Rado Jovanić šapnuo: „Ponovno sve izmišlja, kao uvijek.“ Jive je počeo: „U stara vremena su se po Miru uvijek tukla dva kralja, Velež koji je zapovijedao vodama, rijekama, jezerima, lokvama i kaljugama i kralj Har koji je zapovijedao Suncem, toplinom i vjetrovima. Kralj Velež je kraljevao noću, sa svojim pomoćnicima maglom, hladnoćom. ledom i snijegom, a kralj Har danju. Kada god bi se pojavila Harova kočija s hopazecima, a to su bili konji, i odmah su letjele njegove zlatne strijele koje su pokušavale pogoditi kralja Veleža. Jedne proljetne noći je Velež, zajedno sa svojim pomoćnicima, svu noć čistio stabla od lišća. Bio je jako umoran pa je zaspao na jednoj poljani. Tada je došao Har na svojoj kočiji, i kad ga je vidio, počeo ga je gađati svojim strijelama. Jedna je pogodila u veliki kamen koji je bio na rubu velike rijeke koja se zvala Krka. Velež se probudio i nije znao kamo bi se skrio. Još jako pospan, skočio je objema nogama u rijeku. Ondje gdje je doskočio načinio je duboku stubu[5]. Voda iz rijeke je počela teći preko te stube praveći veliki slap. Kako je voda krkala[6] preko stube, tako je ondje između vode i stijenja nastala velika rupa. Velež se baš tu skrio i ostao sve dok Harova kola nisu otišla na zapad i ondje nestala. Velež se sav mokar izvukao iz rupe ispod slapa, pozvao svoje pomoćnike koje je Har svojim strijelama izranjavao pa su opet krenuli na posao što su ga ranije radili dok nije došla Harova kočija i zasula ih strijelama. Taj vodopad još uvijek tamo stoji i pada, a Velež se svakoga dana pod njega skrije i čeka sve dok se Harovi hopazeci ne umore i odu na počinak negdje na zapadu. To se oduvijek događalo i događat će se sve dok se Velež i Har ne pomire i kad se prestanu mrziti.“
SKRADINSKI BUK (ČA)
Jenu nadiju po polne smo se jigrali va žardinu Namori. Niki je rekal: „Homo habat štorije Jiva Klokotala. Ćemo vidit ča ćemo čut. On vavik klokoće pismice, ali pravja nikakove štorije ča mu pravi niki Žorić zi Galova.“ Jive je sel na šediju, a mi smo se navranili kolo njega. Vlado Antičić je rekal: „Jive ča ćeš nan pravit?“ Nato je Jive rekal kako vi jenu štoriju o šjapih tamo nigdi kraj Šibenika, na jenoj riki ka se zove Krka. Meni je Rado Jovanić, šapnul: „Poznova se niš zmišja, kako vavik.“ Jive je pričel: „Va staro vrime su se po miru vavik tukli dva kraja, Velež ki je zapovidal zi vodami, rikami, ozeri, lokvami i kali i kraj Har ki je zapvidal zi Suncen, teplinu i vetri. Kraj Velež je krajeval po noći zi svojimi ajutanti maglinu, hladon, ledon i snigon, a kraj Hor po dnevi. Kada god bi bila Horova karoca zi hopazeci, to su bile luši, se pokazala, su šubito letile njegove zlatne strile ke su provale zadit kraja Veleža. Jenu noć je Velež zi svojimi ajutanti su noć, na predzimje čistil stabla od per. Bil je jako trudan i zaspal je na jenoj pojani. Prišal je Har na svojoj karoci i kada ga je vidil je pričel strijat zi svojimi strilami. Jena je zadinula va jedan veli kamik, ki je bil na ati jene vele rike, ka se je zvala Krka. Velež se je zbudil i ni vil kamo bi se hranil. Još fanj pospan je skočil va riku zi obimi nogami. Kadi je škočil je zi nogami udelal jenu dunboku skalinu. Voda zi rike je pričela teć priko skaline i je udelala jedan veli šjap. Kako je voda krkala priko skaline, je tamo nastala jena vela škuja mej vodu i grotami. Velež se je tamo hranil i ustal tamo celo vrime, dokjek ni karoca šla na zahoj i tamo zginula. Velež se je sa mokar potegnul van spod sjapa, pozval svojih ajutanti kih je Har zi svojimi strilami, fanj ziranil i šli su poznova na delo, koga su i prije delali, dokjek se ni pokazala harova karoca i jih zi strilami turgala, da bi jih unišćila. Ta šjap još vavik tamo pada i Velež se saki dan tamo skrije zi svojimi ajutanti i tamo čeka, dokjek se harovi hopazeci strude i jidu na zahoj spat. To se je od vavik dogaja i dogajat će se dokjek se ne budu Velež i Har pomiril i ne budu više jedan drugoga mrzili.“
[1] Rado Žic Mikulin: „Jive Franolić Klokotalo, je bil lero Punta. Živil je zi ocen. Vavik je bil lipo urejen. Jimil je tovoricu (magaricu) ka ga je jako dobro habala. Naučil ju je bil, kada je pokazal tri prsti, ontrat je tovorica zi nogu lupnula va zemju tri puti, kada je pokazal pet prsti, ontrat je lupnula pet puti. Kada je on mahal kolo svojih uši zi rukami, je i tovorica mahala zi uši. Zi livu ruku, je tovorica mahala zi livin uhon, zi desnu zi desnin. Pasal je dvi koze, ke su jimile sako protuliće po dva kozlića. Zi mlikon su se on i otac hranili celo leto. Kanpanju je jimil lipo urejenu i vavik na vrime zgovarnanu. Volil je čudo govorit i kada je on bil z judi, nijedan ni mogal prit do beside. Zato su ga prozvali Klokotalo. Rekli su, kako klokoće kako voda va bruncu, kada kuha. Ča god se je na Punti ali otoku dogodilo je drugi dan, on o tomu pravjal štorije ali ispival kanconetu. Škoda kako to ni nijedan začarkal, aš bimo jimili zapravo kronologiju dogajanja na Puntu zi oči jenoga lera (čudaka).“
[2] Rado Žic Mikulin: „Ni začarkana, leh san ju zapametil i začarkal nigdi 1970. Poznova sam ju začarkal prije par godišć. Tu štoriju san više puti pravjal momu sinu Radu, ki ju je jako volil, čut prije spanja. Više puti san ju pravjal i vnuki. ”
[3] Leonard Eleršek: „Žorić iz Galova. Žorići su podrijetlom Šibenčani?“ Rado Žic Mikulin: „Zorići su prema njihovim pričanjima došli iz Šibenika, bili su brodograditelji (kalafati) i to su i ostali (Miko, Jakov, Miko). Miko je bil vlasnik brodogradilišta (nacionalizirano 1946 ili 47.). Pobjegao je poslije toga u Italiju kuterom i onda radio u velikom brodogradilištu u Nizozemskoj. Tamo je bio projektant u razvojnim odjelu. Prije smrti se Vratio na Krk. Staro brodogradilište u kojem su radili njegovi preci je jako modernizirao. Prije rata su na navozu bila dva broda od preko 300 vagona. Poslije rata su bili završeni, a jedan je polovio pod imenom Punat, drugi čini mi se Malinska. Ovo o vagonima nisam siguran. Oba su imali po dva jarbula od kojih smo skakali u more, dok su bili privezani za rivu.“ Leonard Eleršek: „Pitam jer na Krku pričaju šibensku priču. Što mislite je li bog Hor krčki endem ili je bio posvuda? Rado Žic Mikulin: „Mislin kako je bio po svuda. O tom govore prezimena Horvat, Hrvat, Harvatić, Croata, Crobat, Hrvatin i jos mnoga druga. Ne nalaze se samo u Hrvatskoj već i u drugim državama. Kada se ne bi častio drugdje ne bi bilo prezimena. a vjerojatno niti imena Hrvatske.“
[4] U Puntu, na obali Puntarske vale.
[5] Leonard Eleršek: „Očito su bogovi iz krčkih priča bili divovskog rasta. Kao i istarski divovi gazeći su pravili jezera, lokve i rasjede. Jedna legenda kazuje kako su, prije nego što su Istru naselili ljudi, u dolini Mirne živjeli divovi, a glavni div bio je Dragonja zvani div Orač, jer je zaorao brazdu od Ćićarije prema moru. Kroz brazdu je počela teći voda koju je Dragonja prozvao rijeka - Mirna. Potom su divovi izgradili niz gradova u Istri kao što su Motovun, Vrh, Sovinjak, Oprtalj, Završje, Roč i Grožnjan. Bili su toliko veliki da su, radeći svaki na svom brdu, jedan drugom dodavali alat…” Rado Žic Mikulin: „Ne ih degradirat! Bogi su bogi, a divovi su rogi! Div ni bil na Krku, vero štiman. Divi su bili tamo po Istri i naokolo. Divi nisu bogi!“
[6] Krkati ili teći, odatle ime toj rijeci – Krka.