Pričao u Puntu Anton Maračić Moro. Zapisao 1957. Rado Žic Mikulin. Preveo 2021. Leonard Eleršek.
GUŠTERNICA (ŠTO)
Jedne večeri pošli smo baciti mreže na rt Biškupića. Isplovili smo gajetom Antona Maračića Mora. Kad smo prošli Dugu dražicu, Anton je rekao: „Tu na južnom rtu nalazi se Gušternica!“ Bernardo Ivančić je rekao: „Zar je to ta Gušternica o kojoj mi je pričao pokojni djed? Priču o njoj čuo je od svog djeda.“ Nastavili smo dalje i ugasili motor. Ja sam uhvatio vesla, a njih su dvojica privezali oznaku i počeli bacati mrežu. Anton je zapovijedao, a ja sam vozio kako mi je govorio. Kad smo bacili mreže otišli smo u Kosiza, kojega su poslije preimenovali u Biškupić[1]. To je uvalica s lijepim i dugim žalom i tri hridi koje strše iz mora, a na dnu je srebrnasti pijesak. Ispod južne hridi nalazi se prilično velika špilja u kojoj zna biti lubina. Bacili smo sidro i sjeli na klupe. Izvadili smo hranu koju smo ponijeli za večeru, a svaki je povukao gutljaj bevande iz boce. Mati mi je dala još jednu bocu vina koju sam stavio na poklopac motora i rekao: „Izvolite!“ Anton je sebi nalio u jedan lončić, a Bernardu u vtori (drugi). Mislio sam da je ovo „vtori“ pokupio u Rusiji gdje je bio u zarobljeništvu, a on je tvrdio da je tako govorila i njegova mati. Pitao me hoću li i ja. Rekao sam: „Ma hoću.“
Polako smo pili, a Anton je upitao: „Ma što ti je pričao taj tvoj djed o Gušternici?“ Bernardo se malo nakašljao, popio malo vina i polako, rastežući riječi, počeo svoju priču: „U staro vrijeme su, kad je zatrebalo, braća i njihov otac velikom lađom vozili robu, životinje i ljude s Raba na Krk i druge otoke. Lađa je sa svake strane imala perajice široke blizu jedne stope[2], a na njima su bile rupe za konopac. Perajice su bile pola stope nad površinom i malo nagnute prema moru. To je bilo zato da bi lađa ljepše plovila i bolje držala ravnotežu. Na te perajice bi vezali snopove od suhe trstike, kako ih iznenadni val ne bi napunio[3]. Veslali su s četiri para vesala, a otac je bio na kormilu i držao rutu. Svaki put kada su prolazili oko rta Duge valice nešto je bučalo, krkalo, šumjelo i tuklo. Često je čitavo Pečeno[4] bilo u magli. Ne bi se vidio prst ispred nosa. Njihov otac, vješti stari kapetan, izvezao bi ih iz magle. Mladići su to pričali djevojkama na sijelu pa su za to škrgutanje ubrzo svi doznali. Neki ljudi su se zabrinuli i pomislili: 'Što bi to moglo biti?' Otokom Krkom su počele kružiti priče, a proširilo se to i po drugim otocima. Neki su govorili da je tamo zatvoren zmaj koji ne može van. Drugi su za to krivili Dažboga, pomoćnika boga Mraka, koji je svakog jutra morao bježati da ga bog Har ne pogodi svojim zlatnim strijelama, dok je zlatnom kočijom, u koju su bili zapregnuti komazeci[5], vozio preko neba. Jedna starija žena rekla je da su tamo dvori boga Tumana, gospodara mora i svega što je u njemu i da on plaši svakoga tko im se pokuša približiti. Rekla je da joj je to pričao otac koji je bio u tim dvorima. Rekao joj je da su svi od zlata, bisera i koralja svih boja i nijansi, te od dragoga kamenja, i da ondje sve bliješti i sja. Dvor je pun lijepo odjevenih vila podmornjača i vilenjaka. Vilinski velovi povijaju za vilama koje plivaju dvorima, pa se doimaju još ljepšima. Svi slušaju boga Tumana i odmah čine sve što im zapovjedi. Rekla je kako je njezin otac rekao da ne daj Bože, da bi itko odlomio zlato ili pokušao uzeti koji dragulj. Vilenjaci bi ga smjesta utopili u jednoj velikoj, velikoj školjki koja je uvijek bila puna pitke vode. Onoga koji nešto ukrade stave u nju i drže sve dok ne popije svu vodu. Onda ga daju rakovima da ga pojedu, a njegove kosti pozlate i ugrade u zid neke velike prostorije u kojoj je puno zlatnih lubanja, kostiju utopljenih mornara i pulena brodova potonulih u neverama i bojevima. Školjku svaki put iznova napune pitkom vodom koja je spremna za sljedećeg koji, ne daj Bože, poželi nešto ukrasti. Braća su se s ocem dogovorila kako će poći istražiti što to ondje buči. Ponijeli su koplja i mačeve, jer su se bojali da će se možda morati boriti ako je ondje zmaj. Uzeli su i dobroga grožđa da umile srdžbu Dažboga, Tumana ili nekog drugoga boga koji je mogao biti dolje. Otac im je rekao: 'Djeco pažljivo, da nam se ne bi što dogodilo, jer što ptičice pjevaju, il je bilo ili će biti!' Zaveslali su. Otac je uzeo rutu. Prošli su Tranjevo, uvalicu Jadra, Lisičnjak i došli do Duge valice. Oprezno su se približili rtu. Najhrabriji od braće skočio je s lađe sa kopljem u rukama i rekao drugima neka se maknu od obale i budu spremni. Počeo je tražiti odakle dolazi buči, zvižduk i udaranje. Našao je jednu rupu široku više od dvije stope. Porinuo je u nju koplje do kraja kopljišta[6] i ništa se nije dogodilo. Vezao je kopljište na konopčić i ponovno ga porinuo u jamu. Kad ga je izvukao kopljište je bilo mokro oko tri noge. Prstom je prošao po kopljištu i vodu što je ostala na prstu polizao. Učinilo mu se da je to more, ali kad ju je liznuo, odmah je pomislio na onu školjku punu pitke vode. Mahnuo je braći da se približe. Rekao je jednome bratu da donese sud u kojem su čuvali vodu. Vezali su ga za ručice i oko grljka i polako i pažljivo spuštali u rupu. Čulo se „klo, klok“. Braća su se malo prestrašila, a jedan je izvukao mač koji je nosio preko pleća, čija mu je ručica virila preko lijevoga ramena. Drugi je počeo izvlačiti posudu. Bila je jako teška. Priskočio je treći brat i pomogao drugome bratu. Izvukli su posudu iz jame i ništa se nije dogodilo. Stavili su prst u grljak i kušali ono što je bilo unutra. Kad su sva trojica kušala, jedan je rekao: 'Ajme, kako dobra voda!' Sva su trojica popila vodu iz ruke. Došli su otac i četvrti brat i kušali punu šaku vode. Posudu s vodom, stavili su na svoje mjesto u brodu i začepili je. Posuda je lagano propuštala na grljku i hlapila na njoj. Tako je hladila sebe i vodu što je bila u njoj. Došli su u Dragu i rekli ljudima što su našli. Rupu su prozvali Gušternica, a ona se još i danas tako zove i zvat će se zauvijek, dok bude mora, ribara i mornara. Priče o zmajevima i bogovima tada su još bile žive, jer ljudi vole više priče nego zbilju. Ali ipak, ribari kad ostanu bez vode odu na Gušternicu gdje napune boce ili tikve i napiju se, a vilenjaci opet napune onu školjku, i tako je uvijek spremna. Zato ondje vode nikada ne nedostaje.“ Moro je rekao da je pravilo da nitko ne smije uprljati kamen oko Gušternice i da se toga svi drže. Jednom se neki nije toga pridržavao. Uprljao je stijene oko Gušternice i što se dogodilo? Zapuhala je velika bura, prevrnula njegov čamac koji su našli nakon tjedan dana na Cresu, na nekoj hridi na visini dvadeset metara nad morem. Onog koji je uprljao stijene nikada nisu našli. Govorilo se da ga je kaznio bog Tuman jer se nije držao zakona. Moro je rekao da će se to dogodit svakom koji se ne bude držao tih pravila. Ponekad kada se digne magla oko Pečenoga, a to bude jako rijetko, ljudi vele da se to Dažbog inati i ljuti boga Hara.
Otišli smo na počinak i umotali se svaki u svoj pokrivač. U zoru smo digli mreže, očistili ih i vratili se kućama s ribom. Majci sam pričao priču o Gušternici. Rekla je da je tu priču čula od svoje bake i da ona nije spominjala te bogove, već samo zmaja i neku veliku zmiju, koja bi u staro doba repom potapala brodove koji su plovili Pečenim.
GUŠTERNICA (ČA)
Jenu večer smo šli hitit mriže na puntal od Biškupića. Kada smo pasali Dlgu dražicu je Anton Maračić Moro, zi čigovu gajetu smo šli, rekal ovdi na južnon ratu je Gušternica Bernardo Jivančić je rekal: „Ča tutu je ta Gušternica o koj mi je pravjal moj pokojni ded? On je tu štoriju čul od svoga dida.“ Šli smo naprid, fermali motor. Ja san ćapal ruge, a oni dva su vezali sinjal i pričeli hitat mrižu. Anton je jimil kumandu, a ja san vozil, kako je on rekal. Kada smo hitili mriže smo šli va Kosiza, koga su potlik prejimenovali va Biškupić. To je dražica zi lipin dugin žalon, slebrnastin melon na dnu i nutri su tri grote, ke štrče z mora. Va jeno groti, onoj na sorinjsku stran je šoto fanj vela pećina, va koj budu lubeni. Hitili smo sidro i se seli na banki. Zneli smo ča smo jimili za vičeru i potegnuli svaki bevendu zi butije. Meni je mat dala još jenu butiju vina i ja san ju klal na pokrov od motora i rekal: „Komodajte se!“ Anton je nalil va jedan lončić sebi i Bernardu va vtori (drugi). Ovo vtori san ja mislil kako je pobral kada je bil zarobjen va Rusiji, ma on je tvrdil kako je tako govorila i njegova mat. Pital me je ko ću i ja. Rekal san: „Ma ću.“
Pomalo smo pili i Anton je rekal: „Ma ča ti je pravjal ta tvoj ded o gušternici?“ Bernardo se je malo rasćaral, popil malo vina i destezo, rastežuć beside, pričel: Va staro vrime su brati i otac vozili zi jenu velu ladu robu, živo i judi od Arbaka na Kuruk i druge Jižule, kada je rabilo. Lada je jimila plavnice široke kolo noge zi sake bande, na kih su bile škuje za konop. Plavnice su bile pol noge nad škorupon i malo angulane kuntra škorupu. One su bile zato, kako bi lada lipje plavala i držala karanpenu. Oni bi bili na te plavnice vezali snopi od suhe trstike, kako jih ki nenadijani val nebi napunil. Rugali su na četire pari vesal a otac je bil na oju i držal rutu. Svaki put kada su pasivali kolo arta od Dlge dražice je niš bučalo, krkalo, šumilo i konatilo. Više puti bi bilo cilo Pečeno va Maglini i ni se vidilo prst sprid nosa. Njihov otac stari korban bi jih bil pripejal van. Mladići su to pravili divojkan na sidu i za to škrgutanje se je brzo doznalo po svuda. Niki judi su se bojali, ča bi to moglo bit. Počele su priče kolat po jižuli, ma i po drugih bodih. Niki su govorili, kako je tamo zatvoren zmaj, ki ne more van. Drugi su za to krivili Dažboga, ki je bil ajutant od boga Mraka i ki je svako jutro moral bižat, kako ga bog Har nebi zadinul zi svojimi zlatnimi strilami, kada je zi zlatnu karocu, va ku su bili zapreženi komazeci, vozil priko neba. Jena starija žena je rekla kako su tamo dvori boga Tumana, gospodara mora i svega ča je va njen i kako on straši svih, kako mu nebi nijedan prišal va dvori. Ona je rekla, kako njoj je to pravjal otac, ki je bil va tih dvorih , ke su sve od zlata, madre perle, peruzine svih cviti i ocviti; i juveli; i kako tamo sve blišći i se šajna. Dvor je pun vil podmornjač i vilenjaki, ki su svi lipo obučeni, veli od vil se savijaju, kada plavaju po dvorih i jih još više urešuju, ki svi habaju boga Tumana i šubito učine sve ča on urdina. Nje otac je rekal, kako ne daj bože, nijedan ne smi ostrgat zlato ali zet ki juvel, aš ga vilenjaki vaje utope va jenoj veloj, veloj kapici, ka je vavik puna pitke vode. Onoga ki ča ukrade, kladu nutar i ga drže, va kapici, dokjek ne popije svu vodu. Ontra ga daju rakon neka ga pojidu, a njegove kosti pozlate i zagrade va jedan zid od jene vele sale, va koj je čudo zlatnih lubanj, kosti od mornari ki su se utopili i Pulen od plavi, ke su bile fundane va nevirah i bojih. Kapicu vaje poznova napune zi pitnu vodu i tamo je pronta za onoga ki bi ča ukral. Braća i otac su se dogovorili, kako ćeju poć raziskat ča to tamo buči. Zeli su sulice i mači, aš su se bajali, kako bi se morali tlić, ako bi tamo bil zmaj. Zeli su i lipoga grozja, za umilijat jad od Dažboga, Tumana, ali koga drugoga boga, ki bi mogal bit šoto. Otac je rekal: „Dica atento, da nan se ne bi ča dogodilo, aš ča tičice poju ali je, ali će bit!“ Zavozili su. Otac je zel rutu, pasali su Tranjevo, Dražicu od Jadra, Lisičnjak i prišli do Dlge dražice. Šišno su se koštali punti. Jedan brat ki je bil kurajan je skočil zi lade zi kopjen i rekal drugin neka se maknu od kraja i budu atenti. Pričel je jiskat od kuda to buči, šviče i konati. Našal je jenu škuju, ka je bila široka više od dvi noge i rinul nutra sulicu do kraja ostija. Niš se ni dogodilo. Vezal je ostij na konopčić i poznova rinul kopišče nutar. Kada ga je potegnul van je ostij bil mokar skoro jeno tri noge. Zi prston je pasal po ostiju i vodu, ka je ustala na prstu polizal. Mislil je , kako je to mornica. Ma, kada je polizal, je vidil kako je pitka. Vaje je pomislil na onu kapicu punu pitne vode. Mahnul je braći neka se koštaju. Rekal je jenomu bratu, neka prnese žaricu va koj su čuvali vodu. Vezali su ju za ručice i kolo grkja i po malo destezo kalivali nutar va škuju. Udelalo je klo, klok. Brati su se malo prestrašili, jedan je potegnul mač,koga je nosil priko škine, a ručica mu je stršila priko livoga ramena. Drugi je pričel potezat žaricu, ka je bila jako teška. Priskočil je tretji brat i pomogal drugomu bratu. Potegnuli su žaricu van. Niš se ni dogodilo. Klali su prst va grjak i kušali ono ča je bilo va žarici. Kada su svi tri kušali je jedan rekal: 'Amamo ka dobra voda!' Svi tri su popili zi ruke vodu. Prišli su brat i otac i oni su provali i popili punu pes vode. Žaru zi vodu su klali na svoje misto va ladi i ju začepili. Žarica je trnpužila i voda je panpila na žarici, ju hladila, a stin i vodu ka je bila nutri. Prišli su va Dragu i rekli juden ča su našli. Škuju su prozvali Gušternica i još se i danas tako zove, a zvat će se i vavik, dokjek bude mora, ribari i mornari. Štorije o zmajih i bogih su još istešo bile žive, aš judi vole više štorije leh ono ča je zbija. Ma intanto ribari kada ustanu brez vode gredu na Gušternicu, napune butije ali tikve i se napiju, a vilenjaki napune onu kapicu, tako je vavik pronta i vode nikada ne zmanjka.“ Moro je rekal, kako je kanun, kako nijedan ne smi šporkat kamik kolo gušternice i kako se toga svi drže. Jedan put se niki ni toga držal i šporkal je grote kolo gušternice i ontrat, ča se je dogodilo? Udelala je vela bura, prevrnula njegov kopanjac, koga su našli nakon šetimanu dan na Cresu. Bil je dvajset metar od mora visoko na jenon omu. Onoga, ki je šporkal nikada nisu našli. Rekli su kako ga je kaštigal bog Tuman, aš se ni držal kanuna! Moro je rekal, kako će se to dogodit svakomu ki se ne bude držal tih regul. Ki god put, kada se dvigne maglina kolo Pečenoga, a to je jako retko, još i seda judi reču kako to Dažbog jadi boga Hara i mu dela dišpet.
Šli smo spat i se savili svaki va svoj bijac. Na zoru smo dvigli mriže, jih očistili i prišli zi ribu doma. Materi san pravil štoriju o Gušternici. Moja mat je rekla, kako ju je čula od svoje babe, ma kako ona ni spominjala tih bogi leh samo zmaja i niku velu kaškinu ka bi bila va ion, zi repon, potapala plavi ke su navigale po Pečenon.
[1] Isto je sa lokalitetom Biskupova katrida nedaleko Punta, koja je nekad bila Kosizova katrida (sjedalica). Vidjeti priču „Sudac“.
[2] Noga ili stopa, starinska mjera za duljinu: dvije zatvorene šake s naslonjenim palcem jedan na drugoga.
[3] O predajama o starohrvatskoj brodogradnji više u knjizi L.S.N.A.E i zbirci Putom Sunca (2019.)
[4] Pečeno je ime predjela, a Dlga dražica ili Duga valica, duga i uska uvala dugacka oko 700 metara i siroka oko 50, sa žalom na koncu.
[5] Konji boga Hora (Hara). U svijetu kukaca to je vjerojatno vrsta vilinog konjića.
[6] Ostij je držalo ostiju ili kopljište sulice (koplja).