Pripovijedalo više kazivačica. Zapisao Rado Žic Mikulin[1] u Puntu 1954. Preveo 2021. Leonard Eleršek
MARAČ (ŠTO)
To je bio stvor koji se posvadio s bogon Tumanom. On je radio psine po moru, ne bi li naljutio Tumana. Svoje dvore imao je blizu Tumanovih. Kad bi bogu Tumanu došle vile podmornjače i vilenjaci, ljutiti Marač[2] bi na mirnoj površini mora napravio jedno tri ili četiri velika, velika vala koji bi onda brodove koji su mirno veslali morem počeli valjati s boka na bok i s krme prema pramcu. Samo su vješti mornari uspijevali održati svoj brod na površini. One koji mu se nisu uspjeli oduprijeti, Marač bi zajedno s njihovim brodovima, povukao u svoje biserne dvore u kojima su na crvenim koraljima visjeli veliki biseri što su sjali i prelijevali se svim bojama i nijansama kada bi ih pogodile strijele boga Hara i obasjalo Sunce. Kad su morske vile, vilenjaci i bog Tuman vidjeli što se događa, pohitali bi što su brže mogli u pomoć brodovima u opasnosti, ali više puta ih nisu uspjeli spasiti. Oni, koji su se spasili i svoje brodove izvukli na žal , pričali su da je Marač znao urlikati, bučati i grepsti po žalu, želeći dohvatiti njihov brod i odvući ga na pučinu i ondje potopiti. No vile podmornjače i vilenjeci, a s njima i bog Tuman nisu mu to dopustili. Maračevo urlikanje i galama još su dugo, dugo odzvanjali u ušima onih koji su se spasili od njegovih iznenadnih valova.
MARAČ (ČA)
To je bil stvor, ki se je posvadil zi bogon Tumanon. On je delal dešpeti po moru, kako bi jadil Tumana. Jimil je svoje dvori blizu Tumanovih dvori. Kada bi bile prišle bogu Tumanu vile podmornjače i vilenjaci, bi bil on jadan na bonacanon škorupu udelal jedno tri ali četire vele, vele vali, ke bi bile brodi, ke su mirno rugale po moru pričele vajat, hitat od boka na bok i od krme kuntra provi. Navute ki su bili nutri su morali bit jako višti, ako su se otili spasit. Si oni, ki se nisu spasili jih je Marač skupa zi brodi, pobral va svoje dvori, ke su bile se od madre perle i va kih su na črjenih korajih bile obišene vele biseri, ke bi bile šajnale i prelivale se, minjale cviti i ocviti, kada su jih zadile strile boga Hara i šajnalo Slnce. Morske vile i vilenjaci i bog Tuman, kada su vidili ča se dogaja, su ča su brže mogli šli pomoć brodon, ke su bile va pirikulu, ma više puti jin to ni uspilo. Oni, ki su se spasili i brodi potegnuli na žal su pravjali, kako bi bil Marač urlikal, bučal i škrebetal po žalu, nastojeć brod poznova potegnut na pučinu i ga potopit. Ma vile podmornjače i vilenjeki skupa zi Bogon Tumanon mu nisu to dali. Maračovo urlikanje i bučanje je još dlgo, dlgo odzvanjalo va uših onih, ki su se škapulali od nenadijanih Maračovih valin.
[1] Pravjale na hladu Ante Harabajić Luskićeva, Ana Maračić Jelinčika i moja baba Ante. Začarkal, po spominu Rado Žic Mikulin 1953. Ovo san pokazal, momu profesoru harvatskoga jezika prof kačinu. Rekal mi je kako je to jako interesantno i vridno i neka se ča čujen zapišen.”
[2] Rado Žic Mikulin: „Marač je misec va kon čas bura, a čas bonacje. Vavik su govorili „Do kraj maja, drž se babo kraja!“ Ma još je jena: „Navigat se mora, a živit ne mora”, i zato su navute vavik hodili za poslon, navigali su i po zimi, aš se je moralo robu dopeljat i odpeljat! Va marču jih je nenadijana bura, ko nisu bili averti (pažljivi) spravila na dno. Zato je bil kriv bog Marač ali zli duh Marač.