Piču “Kostoli” pričao je Jive Žic Rubinić, u Puntu 1957., a zapisao Rado Žic Mikulin^{^[1]}. Preveo 2021. Leonard Eleršek.

KOSTOLI (ŠTO)

U Kostolima[2], između Susa[3] i Dokulova[4], bila je crkvica u koju su na misu odlazili ljudi iz judi zi Konoba, Zaloga boka, Lakmartina, Muraja, Kornića, Krasnjala, Duniža i Stare Baške. Crkva je bila skrivena u šumi[5], jer su u to vrijeme vlasti proganjale kršćane. Ona je zato bila daleko od kuće, kako ne bi nitko mogao reći da je njihova. Poslije kad se moglo otvoreno odlaziti u crkvu, izgradili su je na Dunatu[6]. Cijeli naš rod, mislim na Žice, ljeti su se svake prve nedjelje svibnja sastajali pokraj žive vode između Muraja i Kampeja, a to su mjesto zvali „na Jartama“. Tamo su se zabavljali, tancali, jeli i pili, kupovali i prodavali što su imali. Djevojke bi uresile jednu veliku trešnju[7] koja je tamo rasla, rubcima i šalovima[8]. Pod njom su plesali kolo i pjevali. Uvijek su govorili kad bi nešto dijelili: „Ne bratski, nego popola!“ Znaš li ove poslovice? U Korniću su nas babe učile: Tko s Kišom prekriži put, loše prođe; Samo kome se u glavi smuti, s Kišon prekriži pute; Kišova jama (Manja Kiš[9]) ima uvijek otvorena usta; Pazi što govoriš, Kišova jama je uvijek spremna; Tko izdaje tuđinu, u Kišovoj jami skonča; Ispred oltara se milost dijeli; Ako te traži Kiš, ne vrijediš više niš.[10] Ovo su ti poslovice koje su nas učile naše bake i majke. Kiš ti je bio bog osvete. Izdajice, koji su govorili i radili protiv Hrvata su izgubili glave. Njih su bacali u jame, koje su zvali Manja Kiš.

Kad govorimo o jamama, ja znam još za jednu ovdje blizu Kornića, koju zovu Manja Kiš[11].. Znaš li zašto? Kiš je bio stari hrvatski bog osvete. On je kažnjavao svakoga, tko je učinio nešto protiv Hrvata. U staro doba su uvijek majke pričale djeci i govorile im da se paze Kiša i neka uvijek budu sa svojima, jer tko izda, nije pred njim više siguran. Tom Kišu bi svake godine tri dana po Vazmu ubili kozlića. Krvlju bi namazali stijene oko jame, a glavu bacili u nju. Kozlića bi ispekli, a onda je svaki morao pojesti komadić mesa i popit čašu vina. Rukom na krvavome nožu svi su morali prisegnuti da nikad neće izdati. Mladi koji su prvi put prisezali trčali su do Dunata i nosili siće mora za pranje ruku. Onaj koji bi bio najbrži i donio bi najviše mora bi bio bi čašćen. Dobio bi naušnicu za staviti na lijevo uho. Na te fešte bi dolazili ljudi iz svih sela oko Kornića. Popovi na ta veselja nisu baš lijepo gledali. Fratri bi se svadili i govorili kako častimo poganskoga malika. Ljudi za to nisu puno marili. Izdajice bi prije ili kasnije završili u Manji Kiš, zauvijek.

KOSTOLI (ČA)

Va Kostolih mej Suson i Dokulovon je bila crikvica, va ku su hodili na mašu, judi zi Konob, Zaloga boka, Lakmartina, Muraja, Kornića, Krasnjal, Duniža i Stare Baške. Crikva je bila va bušku, hranjena, aš su va to vrime vlasti proganjale kršćani. Crikva je zato bila dugo od kuće, kako nebi niki mogal reć kako je njihova. Potlik kada se je moglo očito hodit crikvu su zagradili crikvu na Dunati. Cili naš rod, mislin na Žici, su se lita i lita na prvu nediju od maja, spravjali poli žive vode mej Murajen i Kampejami i to su zvali na Jartah. Tamo su se zabavjali, tancali, jili, pili, kupovali i prodavali ča su jimili. Divojke bi bile uresile jenu velu črišnju, ka je tamo rasla, zi rubci i rubi. Pod nju su tancali kolo i kantali. Vavik su govorili ako su ča dilili: „Ne bratski, leh po pol.“ Ča znaš ove proverbije? U Kornić su nas babe učile: Ki se zi Kišon inkruža, ta slabo pasa; Samo komu se va glavi smuti, s Kišon prekriži puti; Manja Kiš jima vavik otvorene usta; Pazi ča ganaš, Manja Kiš je vavik pront; Ki paližuje tujini, va Manja Kišu fini: Sprid bošca (luntara) se milos dili; Ko te jišće Kiš, ne vridiš više niš. Ovo su ti proverbije, ke su nas učile naše babe i matere. Kiš ti je bil Bog osvete. rufijani ki su govorili i delali kuntra Hrvati su zgubili glave i su jih hitali va jame, ke su zvali Manja Kiš. Kada govorimo o jamah ja znan još za jenu ovdi blizu Kornića, ku zovu Manja Kiš. Ča znaš zač? Kiš je bil stari Hrvaski bog osvete. On je kaštigal svakoga, ki je udelal niš kuntra Hrvatih. Va staro vrime su vavik matere pravjale dicin i ganale žnjimi, neka se paze Kiša i neka vavik budu zi svojimi, aš ki tradi ni više sigur pred njim. Tomu Kišu bi bili svako lito tri dni po Vazmu ubili kozlića. Zi krvju bi bili namazali stene kolo jame, a glavu hitili va jamu. Kozlića bi bili spekli i svaki je moral pojis bokunić mesa i popit žmuj vina. Zi ruku na krvavon nožu su svi morali priseć, kako neće nikada rufijanat. Mladi ki su prvi put prisezali su tekli do Dunata i nosili sigji mora za oprat ruke. On ki bi bil najbrži i prinesal najviše mora bi bil čašćen. Dobil bi bil roćinicu za klas va livo uho. Na te fešte bi bili hodili judi zi svih sel naokolo Kornića. Na te fešte popi nisu baš lipo gjedali. Fratri bi se bili karali i govorili kako častimo poganskoga malika. Judi za to nisu puno hajali. Rufijani bi bili prije ali potlik finili va Manja Kišu za vavik.

[1] Pravjal Jive Žic Rubinić, kada nan je pripejal mast zi Politina 1957.

[2]Kostoli je šuma između Susa i Dokulova. Kostole sada zovu Brestaki. Nekada je tamo bila crkvica svete Barbare. Kostol znači crkva (jednako je nazivaju Slovaci). Tako je lokalitet Kostoli dobio ime.

[3] Sus je kraško polje nedaleko Punta.

[4] Dokulovo je pašnjak, bosor.

[5] Rado Žic Mikulin: “Bušak je šuma, gvozd; bus je grm; busija je zasjeda iz grmlja.

[6] Crkva sv, Dunata u Puntarskoj vali. Znanost je datira u 12. st. ali mještani koji pjevaju pjesme o njenoj gradnji na njihovoj zemlji vjeruju da je mnogo starija. Znadu tko ju je zidao i na čijoj zemlji, tko je za što dao novac, tko ju je blagoslovio i sl.

[7] Iz zapisa Rada Žica Mikulina: Va staro vrime su Vejani zvali svih Žici šete arte (šest zanata). Mikulini su se svaku prvu nediju od maja miseca, svi zi cele jižule, spravjali nigdi kol Kampej. Tamo su mladići i divojke uresili jenu velu črišnju, ka je tamo rasla zi rupci i kurdelami. To su zvali na Jartah. Tamo bi bil prišal šaman (to ti je bil kako niki pop) ki bi bil prnesal baškotani kruh, vino i sol. Svi ki bi bili prišli bi bili ćapali odkrhak baškota, malo soli i vina. Tamo su stariji delali afari (posli) a mlaji su tancali, kunjošili se i spoznivali. Zač se je to zvalo na jarte? nevin, moguće se je tako zvalo mesto kadi je bila ta črišnja i živa voda. Niki su govorili, kako je to bil spomin na niki boj, koga su jimili Mulini zi Vejoti va staro vrime, još prije leh su va Veji pričeli gradit katedralu. Nijedan mi ni znal točno reć zač se je hodilo tamo, moguće samo za to, kako bi se rod jedan put naleto spravil skupa i kako bi se mladi mej sobu poznivali. Na te jarte bi bili prišli i Žici ki više nisu živili na otoku. Pravjali Miko Žic Mikulin i Miko Barić

[8] Rado Žic Mikulin: “Rub je široki šal kojim se omotavala glava. Rubovi su padali preko ramena. Bili su bijele, žute ili crvene boje.”

[9] Jama blizu Kornića.

[10] Postoji u Puntu poslovica Ki se z svragon spravi, Kiš mu brzo grob pripravi (Tko se s neprijateljem druži, Kiš mu brzo grob spremi) i mnoge druge.

[11] Manja Kiš se nalazi pokraj Kornića, duboka je 11 m a otvor je velik pola kvadratnog metra. Do nje su još dvije pliće jame. U jamu se spustio N. Korač iz speleološkog kluba „Ozren Lukić“ i izradio fotografije (L. ELERŠEK, R. ŽIC MIKULIN, 2019.) po kojima je dno Kišove jame – prazno. Po drugim izvorima u jami je tijekom II sv. sv. rata završio barem jedan mještanin, koji je, kažu, surađivao s Talijanima i četnicima, a onda je naknadno jama nasuta kako bi se prikrili tragovi. Ranije je jama bila bezdan spojen s morem: „Na Lakmartin je jena vela jama. Seda va nju hitaju smeće i šporkic. Prije to ni bilo tako, tu jamu su jimili za shranjat i čuvat meso. Kada bi se bilo ubilo ofcu, telca ali kozu, bi ju bili na konopu kalali doli i meso se je va hladini držalo i više dan friško. Kada se va jamu hiti kamik se čuje hlop, kako da bi kamik pal va vodu. Judi govore, kada se hiti nutar mašku, kako pride van, kolo petsto metri pod selon. Drugi ganaju, kako pride van kol Dunata, a niki, kako su ju našli va onoj dragi kol Prvoga mora. Stari Fratar zi Punta je jedan put klal tunju va tu jamu. Ćapal je ugora. To bi govorilo za to, kako jama jima stik zi moren. Meni je otac pravjal, kako je to bilo cilo čudo, kada je Jive ćapal ugora. Ta Jive fratar je bil oženjen za Kornićarku i zato je znal kadi je ta jama…“ (Pravjal Jive Kremenić 1954., začarkal Rado Leonard Eleršek: „Je li to Kišova jama?“ Rado Žic Mikulin: „More bit! Nisan čul za drugu ka bi bila kolo Kornića. Va njoj je lovil Jive Fratar. Ne znan kolika je nadmorska visina Kornića! Moguće je ribolov izmišljen!“