Pričala 1970. u Mariboru Mare Kirinčić, rodom iz Risike na Krku. Zapisao Rado Žic Mikulin. Na štokavski standard 2020. preveo Leonard Eleršek.

ZAŠTO PIJETLI KUKURIČU (ŠTO)

Kad bi se u staro vrijeme na nebu pojavio bog Har u svojim zlatnim kočijama, koje su vukli konji hopazeci[1], svi bi ga stvorovi na Zemlji željeli pozdraviti. U njegovu bi čast počeli: ptići cvrkutati, psi lajati, mačke mijaukati, krave mukati, konji rzati, magarci njakati, kokoši i pijevci kokodakati, ribe bi izvirile iz mora, a dupini kmilli. Ljudi bi padali na koljena i zahvaljivali Haru što je zajedno sa svojim pomoćnicima potjerao boga Mraka. Kako je vrijeme prolazilo ljudi su postajali sve komotniji, ljeniji i nisu željeli raditi. Lijepo bi prespavali ne samo svitanje i zoru što su najavljivali dolazak boga Hara, nego bi prespavali i Harovo uzdizanje po nebu. Neki bi se probudili tek kad je Sunce bilo u zenitu. To je jako rastužilo boga Hara. Pozvao je pijetla i rekao mu kako mora svako jutro u svitanje kukurikati i probuditi svakoga, kako bi njemu bogu svako jutro dali hvalu. Pijetao se izgovarao da on zna samo kokodakati, a to se ne čuje daleko i nakon kokodakanja ionako svi ponovo zaspu. Har je pijetlu poslao svog pomoćnika, boga Kurenta. Kurent je morao pijetla naučiti kukurikati. Kurent je, okolišajući, pokušavao pijetla nagovoriti da počne kukurikati, ali pijetlu nije bilo do toga i na sve se načine izgovarao. Bog Kurent je bio jako lukav i vidio je kako pijetlu nije volja ustajati prije svih drugih. Uhvatio ga je za krila i zavrtio oko sebe. Rekao mu je da će ga baciti risu da ga pojede ako ne počne već jednom kukurikati. Baš kad je to rekao pojavio se blizu njih ris[2] i zapuhao. Pijetao se je tako prestrašio, protegnuo vrat, otvorio kljun i zakukurikao tako glasno, da se i ris prestrašio i pobjegao. Bog Kurent je pustio pijetla. Pijetao je otišao na hrpu gnoja. Dva put se po njemu okrenuo, digao pera na repu, lupio dva puta krilima i zakukurikao. Čula su ga sva stvorenja na Zemlji, a među njima i ljudi koji su ustali i čekali boga Hara. Najprije se na nebu pojavila zabela sa svojim modrastim svjetlom i najavila zoru. Ljudi su gledali i čekali. Pijetao je ponovo s hrpe gnoja lupio krilima, zategnuo sva pera na repu i zakukurikao tako glasno, da je počelo treperiti lišće na stablima. Onda je svanula zora i svim svojim krvavim mačevima najavila dolazak boga Hara. Najprije su se pojavili njegovi konji. Oko njih je sve sjalo, onda se pojavila zlatna kočija iz koje su letjele zrake na sve strane. Mrak je počeo bježati zajedno sa svim svojim pomoćnicima, Vlagom, Maglom, Studeni i Strahom. Svi su se posakrivali u najdublje rupe i pećine. Nato se pojavio bog Har u svoj svojoj veličini. Oko njega se širila svjetlost na sve strane, a njegove su zlatne strijele, koplja i mačevi prestrašili i zadnje pomoćnike boga Mraka. Bog Har je letio nebom i postajao sve jači. U njegov sjaj nitko nije mogao gledati jer bi onoga tko bi pokušao zapekle oči. Ljudi su se bacali na koljena, davali mu počast, molili mu se neka ih ogrije i neka dade život cijelom Miru (Zemlji[3]). Sva živa stvorenja na svijetu su, svako na svoj način, pozdravljala boga Hora. Stabla su šumjela svim svojim lišćem, trave su šuškale, grmlje je škrtalo, a životinje cvrkutale, cvilile, roktale, mukale, njakale i njargale. Otada, kad je bog Kurent prestrašio pijetla, više nijedan pijetao ne kvoca, nego svi kukuriču i zorom bude ljude i sve stvorove na Zemlji, kako bi pozdravili Boga Hora.

ZAČ PETEHI KUKURIČU (ČA)

Va staro vrime, kada bi se bil pokazal bog Har va svojih zlatnih karocah, ke su potezale hopazeci bi bile sve stvori na zemji pričele, va njegovu čast i kako bi ga pozdravile tići švikat, pasi lajat, maške njargat, krave rukat, luši rzat, tovori njakat, kokoše i petehi, kokodakat, ribe su kladale glave van, a dupini su kmilile, judi su padali na kolina i zahvajevali zato aš je Har zi svojimi ajutanti potiral Mraka. Kako je vrime pasivalo judi su postajali sve više na komod, leni, i ne delavni i lipo bi bili prespali ne samo svitlac i zoru, ki su naznanjali prihod boga Hara leh su prespali i Harovo lizenje po nebu. Niki bi se bili zbudili, tek kada je bilo Slnce va zatimiću. To je jako razjadilo boga Hara. Pozval je peteha i mu rekal, kako mora na svitlac svako jutro kukurikat i zbudit svih, kako bi bogu Haru svako jutro dali diku. Peteh se je skužival kako on zna samo kokodakat, a to se ne čuje dlgo i nakon kokodakanja i onako svi poznova zaspe. Har je petehu poslal svoga ajutanta boga Kurenta. Kurent je moral peteha naučit kukurikat. Kurent je pričel kolo peteha kule bele i ga proval nagovorit neka prične kokurikat. Ma petehu ni bilo do toga i na sve fini se je znimal. Bog Kurent je bil jako prefrigan i vidil je kako petehu ni za se stajat prije leh svi drugi. Ćapal je peteha za krila i ga zavrtil kolo sebe. Rekal mu je ako ne prične kukurikat, kako će ga hitit risu neka ga poji. Jušto kada je to rekal se je pojavil blizu njih ris i zapuhal. Peteh se je tako prestrašil, stegnul vrat, otvoril kjun i zakukurikal tako glasno, da se je ris prestrašil i ušal. Bog Kurent je peteha pustil. Peteh je šal na kup gnjoja. Dva puta se je po njen obrnul, dvigal pera na repu, lupnul dva puta zi krili i nato zakukurikal. Čuli su ga sve stvori na zemji, a mej njimi i judi. Stali su se i čekali boga Hara. Njaprije se je pojavila zabela i zi svoju modrastu svitjavinu najavila zoru. Judi su gjedali i čekali. Peteh je poznova zi kupa gnjoja lupnul zi krejuti, nategnul sve pera na repu i zakukurikal tako glasno, da su pričele trepetat pera na stablih. Zora se je pokazala i zi svojimi krvavimi mači najavila prihod boga Hara. Najprije su se pokazale njegove luši, kolo njih je sve šajnalo, na to se je pokazala zlatna karoca, zi ke su letile traci na sve strane. Mrak je pričel bižat zi svimi svojimi ajutanti Umidecu, Maglinu, Mrzlinu i Strahon. Oni su se svi hranili va najdubje škuje i pećine. Nato se je pokazal bog Har va svoj svojoj velikosti. Kolo njega je svitlost letila na sve bande, a njegove zlatne strile, sulice i mači su prestrašile i zadnjih pomoćniki boga Mraka. Bog Har je letil po nebu i postajal sve jači i svitjavinu ni mogal nijedan pogjedat aš su ga pekle oči. Judi su se hitili na kolina. Davali mu diku i mu se molili neka jih stepli i neka da živjenje cilon Miru. Sve žive stvori na svitu su svaki na svoj fin pozdravjali boga Hara. Stabla su šumela zi svimi peri, trave šuškale, grmi škrtale, a beštije svikale, cvilile, rohtale, rukale, njakale i njargale. Od tada kada je bog Kurent prestrašil peteha više nijedan peteh ne kvoca, leh svi kukuriču i zbujaju judi i svih stvori na Zemji, na svitlac, kako bi pozdravili Boga Hara.

[2] Ris se pojavljuje i u priči „Zač juga“ (Zašto puše jugo): Kada su Isusa sudili na Levantu je Bog poslal jenoga Risa neka poji petešinu ki je moral tri puti zakukurikat, kako Petar ne bi zatajil Isusa. Ris je prišal va dvor, kadi su se žudije i rimski bojovnici rugali zi Jisuson. Zbande su pekli na ražnju janca. Kako su se zabavjali zi Jisuson nisu pazili na pečenje. Ris je podvonjal pečenje i ga zgrabil, aš mu je lipje dišalo (mirisalo) leh stari suhi petešina. Tako je peteh ustal i akužal Petra, ki je Jisusa zatajil. Bog se je na risa jako razjadil (rasrdio) i ga je poslal va pustinju. Ris va pustinji jedva jedva preživja i svaki put kada je jako lačan (gladan) se razjadi i prične puhat. To pušenje po pustinji premiče melo, a na moru udela vele vali ke zavalaju cili Velmor (Sredozemsko more) i po kraju delaju vele škuje va grotah, vajaju kamenje i delaju žali, melnice i lažine (pješčane obale, plaže). Dokjek god bude ris va pustinji i bude jako lačan će ovuda od vrimena na vrime jugat (puhat jugo). Pravjala moja teta Katica Žic Mikulin, kada smo marendali za vrime trgatve 1963 lita. Začarkal Rado Žic Mikulin.

[3] Čakavska, staroslavenska, starohrvatska i slavenska riječ Mir znači planeta Zemlja.