Pričale Marija Mrakovčić Žorika, Ama Maračić Jelenčić, Ante Harabajić Luskićeva. Zapisao 1953. Rado Žic Mikulin. Preveo 2021. Leonard Eleršek.

KRUPA (ŠTO)

Moje susjede su ponovo po objedu došle u hlad. Donijele su stoličice i alate za ručni rad i odmah se uhvatile posla. Uz predenje, pletenje i šivanje krenule su priče. Jedna je rekla kako je netko rekao da je po Susanu padala krupa. Druga je rekla da nije napravila velikoga zla, jer je padala s kišom. Treća je rekla, kako je čula, da je to bio više škropac, nego krupa. Nato je susjeda Marija rekla: „Ma što to govorite? Muž mi je došao iz Krase. Bio je i na Susani i ja mislim da još i sada kune i skida sve bogove ovoga svijeta. Mi imamo tamo jedan veliki dolac s trsjem. Oko gromače su smokve i dvije crnice^{^[1]}. On je ovog jutra uzeo košaricu i rekao kako ide obići trsje i da će donijeti rane smokve^{^[2]} i nešto grožđa.“ Nato je jedna rekla: „Ma kakve rane smokve. Sada ih više nema.“ „A, ima, ima. Kako je naš dolac malo u brijegu, smokve dozore i do mjesec dana kasnije nego ovdje kraj mora. Kad je došao do dolca skoro ga je udarila kap. Sav dolac je bio pokriven krupom. Izgledalo je kao da je pao snijeg. Svo lišće^{^[3]} je palo, a grožđe je bilo stučeno. Kaže da su od Pačevine^{^[4]}, koja prva dozrije, ostale samo peteljke. Od golovine^{^[5]}, nije ostalo ništa. Na ruži^{^[6]} su ostala samo donja zrna, a muškat, koji su još Bašćani dovezli iz Likanta u Španjolskoj, pretvorio se u ništa. Po vrbakanima^{^[7]} je žlahtina, koja ima malo tvrđu kožu, odozgo jako stučena, ali kaže da je dolje ostala cijela. Rekao je da će biti jako zadovoljan ako bude ujutro natrgao dva mijeha onoga što je ostalo. Rekao je kako će sve smastiti^{^[8]} i staviti u kacu da kuha, pa ćemo onda piti mlado vino. „Ajme, pa to bi moglo biti jako kiselo i sigurno neće bit dovoljno slatko.“ „Kakvo god bude, nećemo pustiti da propadne i ovo malo što je ostalo. Kada bude vrijeme doći će poškropiti trsje galicom da loza ne dobije kakvu bolest. To je dobro, jer galica zaliječi trs.“ Druga je rekla: „Ne znam hoće li to djelovati. Prije nekoliko godina nam je stuklo vinograd i brzo smo sve poškropili, ali je isto druge godine bilo jako loše. Nismo imali ni pola onoga što je običavalo biti. Sada su zabranili zvoniti prije nevremena. Govore da to ne pomaže^{^[9]}. Čudno. Naši stari su uvijek govorili da zvonjava razbija oblake i kako onda iz njih ne pada krupa.“

„A što su sve govorili naši stari! Moj djed koji je bio na Soškoj fronti mi je govorio i pjevao pjesmicu o Davoru, bogu rata. To je išlo ovako:

Oj Davore strašni bože rata,

strašni bože rata u Hrvata,

kada ti se s bogom Kišon složiš,

sve dušmane ti pod zemlju spremiš.

Rekao je da su to pjevali kad su išli na šturum.“ Neka je pitala: „Što ti je to šturum?“ „Šturum je, kako je rekao moj djed, „kad su išli usklikom Hura s nataknutim bajonetima na Talijane. Boli su jedan drugoga i krv bi pokrila svo bojno polje. On mi rekao kako je o bogu Davoru s njim pričao jedan iz Dalmacije. On je znao o tom bogu govoriti jako dugo. To je bio bog koji je poticao junaštvo, hrabrost, odgovornost, preciznost i odanost. Ne daj bože, da je netko izdao Hrvate, jer ga je odmah tražio drugi bog Kiš. To ti je bio bog osvete. Pa zar ne znate onu našu poslovicu koju su nam uvijek govorile naše bake: 'Tko izda tuđinu, u Kišovoj jami svrši'. To je jama blizu Kornića u koju su bacali one koji bi izdali. Takvih jama je po Dalmaciji i Istri bilo puno. Sjećam se da je naša baka uvijek govorila. 'Šutite i nikad nikome ništa ne govorite, da vas ne bi Kiš gonio, jer njemu nitko ne može pobjeći'. Gledajte, obećala sam vam bila da ću vam pričati o starom bogu Kišu i Davoru, pa ste sada to čule od Marije. Sad vam ja više ne ću morat pričati što je meni pričao moj djed, a on je to isto pričao na malo drugačiji način.“

Vrućina je malo opala, Sunce se nagnulo prema zapadu i bilo je vrijeme za poći kućama kuhati večeru, da ne bi muževi ponovno kleli „sto bogova“, a žene molile da im naš pravi Bog oprosti, jer se još uvijek sjećaju starih bogova i njihovih kazni, munja, šijuna, oluja i bura, koje su im naši popovi i fratri zabranili spominjati, ali oni ih često spomenu nehotice.

KRUPA (ČA)

Moje susede su poznova po obedu prišle na hlad. Prnesle su stolčići i ardenji za delo i šubito se ćapale dela. Mej predenjen, pletenjen i šijenjen su pričele ćakole. Jena je rekla, kako je niki rekal, kako je po Susanu padala krupa. Druga je rekla, kako ni udelala veloga zla aš je padala zi dažjen. Treta je rekla, kako je ćula, da je to bil više sukropac, leh krupa. Nato je rekla susida Marija: „Ma ča to govorite, muž mi je prišal zi Kras. Bil je i na Susani i ja mislin, kako još i seda beštima i kaluje sve bogi od ovoga svita. Mi jimamo tamo jedan veli dolac zi trsjen. Kolo gromače su smokve i dvi črnice. On je sega jutra zel koneštricu i rekal kako gre obać trsje i da će prnes cvitki i niš grozja.“ Nato je jena rekla: “Ma ke cvitki? Seda jih više ni!“. „A je, je. Kako je naš dolac malo va brigu, smokve pridu i do misec dan kašnje, leh ovuda kolo mora. Kada je prišal do dolca ga je skoro trefila kapja. Sa dolac je bil pokrijen zi krupu. Zgjedalo je kako, da je pal snig. Sa vinika je bila doli, a grozje sve stučeno. Paćevina, ka prva dozrije, da su ustale samo hlošćine od golovine, ni ustalo niš, na ruži su samo dolinje zrna ustale, a muškatel, koga su još Bašćani pripejali zi Likanta va Španji, je šal sva va niš. Po vrbakanih je žlahtina, ka jima malo tvrdju kožu, ozgora fanj stučena ma šoto da je ustala. Rekal je kako će bit jako zadovojan ako bude jutro natrgal dva miha onoga ča je ustalo. Rekal je kako će sve zmastit i nakinut, pa ćemo pit mlado vino. Amamo ma to bi moglo bit fanj juto aš sigurno neće bit jako slatko. Kakovo bude, kakovo ne, nećemo pustit propas i ovo malo ča je ustalo. Kada bude vrime će poć pokropit trsje zi vidrijolon, kako nebi trs ćapal ki beteg. To je dobro, aš vidrijol zaliči trs. Druga je rekla: „Nevin ja ne, ko će to ča baštat, Prije nikoliko let je nan stuklo i brzo smo sve pokropili ma je istešo drugo leto bilo jako slabo. Nismo jimili ni pol onoga ča je običavalo bit. Seda su zabranili zvonit pred neveru, govore kako to ne pomore. Čudno naši stari su vavik govorili kako zvonenje razbija oblaki i kako ondat z njih ne pada krupa.“

„A ča su sve govorili naši stari! Moj ded ki je bil na Soškoj fronti je govoril i kantal mi je pismicu o Davoru, bogu rata. To je šlo ovako:

Oj Davore strašni bože rata,

strašni bože rata u Hrvata,

kada ti se, zi bogon Kišon spraviš,

svih suvragi ti pod zemju spraviš.

Rekal je kako su to kantali kada su hodili na šturum.“ Nika je pitala „Ča ti je to šturum?“ „Šturum je, kako je rekal moj ded, kada su šli zi urlikon Ura! zi nataknjenimi bajuneti na Talijani. Badali su jedan drugoga i krv bi bila pokrila sve mirišće. On mi je rekal, kako je o bogu Davoru njin govoril jedan zi Delmacije. On je znal o ton bogu govorit jako puno. To je bil bog ki je podtical junaštvo, kuraj, odgovornost, ostočnost i odanost. Nedaj bože, da je ki izdal Hrvati, aš ga je šubito jiskal drugi bog Kiš, to je bil bog osvete. Pa ča ne znate onu našu proverbiju, ku su nan vavik govorile naše babe: „Ki paliža tujini, va Manja Kišu fini“. To je jama blizu Kornića va ku su hitali onih ki su paliževali. Takovih jam je čudo po Delmaciji i Istri. Ja se spominjan, kako je naša baba vavik govorila. “Mučte i nikada nijenomu niš ne govorte, da vas nebi Kiš gonil, aš njemu nijedan ne ujde“! Lejte, lejte obećala san van bila, kako ću van pravit o staron Bogu Kišu i Davoru, pa seda ste to čule od Marije, pa van ja više neću morat pravit, ča je meni pravjal moj ded, a on je to isto pravil, na malo drugi fin.“

Teplina je malo pala, Sunce se je nagnulo kuntra zahoju i bilo je poć doma kuhat vičeru, da nebi muži poznova kleli „ sto bogi“ i žene molile, neka jin naš pravi Bog oprasti, aš se još vavik spominjaju starih bogi i njihovih kaštig, stril, šijuni, špalmeji i bur, ke su jin naši popi i fratri zabranili spominjat, ma oni jih više puti i ne misleć spominju.

[1] Črnica, vrsta smokve crne boje. Sorte jestivih smokava dijele se na jednorotke (donose plodove jednokratno) i dvorotke (donose plodove dvokratno), te prema boji plodova na bjelice i crnice

[7] Rado Žic Mikulin: „Vrbakan, u lijepo tekanu (slaganu) gromaču se iza nabaca sitnije kamenje. Položeno je prema vinogradu i po njemu se prostiru rozgve trsa.”

[9] Godina 1953., vrijeme komunizma, progona crkve i vjernika.