Priču „Ragužano“ kazivao je u Puntu svećenik Alojzije Ragužin.[1] Zapisao ju je Rado Žic Mikulin[2] siječnja 1962., a 2010. preveo Leonard Eleršek. To je dragocjena legenda o osnutku Dubrovnika, koji su utemeljili Hrvati koji su se brodovljem doselili u Jadran iz Crnog mora.
RAGUŽANO (ŠTO)
Bio sam kod kuće i od ranog jutra učio u primaćoj sobi. Po velikom stolu bilo je rasuto mnoštvo razbacanih papira, knjiga i bilježnica. Netko je pokucao na ulazna vrata i rekao: „Ela!“ (Gdje ste?) Moja mati je rekla: „Naprijed!“ Čuo sam jedan pomalo dječji glas koji nisam mogao prepoznati. Majka je rekla: „Velečasni, hvaljen Isus.“ Odgovorio je: „Isus i Marija!“ Došao je nešto pitati moju majku za djedove pjesme. Izašao sam iz sobe i pozdravio ga. Ispred mene je stajao vitak čovjek srednje visine, lijepoga, pomalo dječjeg lica. Rekao sam mu: „Moram se malo ragužat (odmaknuti) od učenja. Moram razbistriti glavu. Učim od treće ure.“ Mati ga je pozvala da sjedne i ponudila ga kavom. Odveo sam ga u primaću sobu i na brzinu pospremio stol. Sjeli smo. Rekao sam da ga poznajem, ali da o njemu ne znam puno i da me je za vrijeme rata šišao njegov brat Slavo kada je bio u Zagrebu na studiju. Svećenik je rekao: „Bog ga pomiluj, poginuo je u Lici.“ Nato je dodao: „Rekao si da se moraš ragužat“ i nastavio pitanjem: „Tko te je naučio vejotu[3]?“ Odgovorio sam mu: „Djed Anton, a i baka je prilično dobro govori.“ „Ja isto njome dobro vladam“, odgovorio je pop, „naučio sam je od mojih. Jako mi je dobro došla kad sam učio starogrčki i latinski. Ta dva jezika su mi išla puno bolje nego drugima. Kod tih sam jezika bio nekako doma.“ Rekao sam svećeniku da sam i ja kad sam učio latinski puno bolje shvaćao jezik nego moji suškolci. Pop je na to rekao da mi to vjeruje jer vejota je stara latinština pomiješana s keltskim, ilirskim, arapskim i hrvatskim riječima. Onda je prešao na „ragužanje“. Pitao me je znam li zašto su Dubrovnik zvali Raguža. Rekao sam da je to valjda došlo iz talijanskog. „Ma nije. To je iz vejote!“ rekao je pop. „Ljudi oko Dubrovnika živjeli su u miru za vrijeme Carstva.[4] Onda su došli bučani, razbojnici, ljudi koji se nisu držali reda ni zakona. Krali su, ubijali i robili. Ljudi su se prestrašili, a oni koji su im uspjeli pobjeći, preselili su na jedan otočić koji je bio ragužan, odmaknut ili odvojen od kopna. Oko otočića su napravili visok zid koji ih je čuvao od došljaka. Ondje su počeli graditi kuće i živjeti. Na kopno su odlazili čamcima da bi obrađivali polja, a kako je to bilo opasno, radije su se okrenuli moru. Ribarili su i sve više živjeli od mora. Nakon nekog vremena došli su neki „ljudi od mora“, kako su ih zvali Ragužari. Oni su u Jadran (Sinjmore) došli iz velikih rijeka oko Crnog mora (Črnmora), preko grčkih mora tisućama dugih brodova u kojima je bilo po šezdeset, a u nekima i više ljudi.[5] Odande gdje su dotad živjeli potjerala ih je mrčina.[6] Ječam više nije mogao rasti i nisu imali od čega živjeti. Njih je u Ilirik pozvao car Honorije da se ovdje nastane[7] kako bi njegovo carstvo branili od bućana. Ti „ljudi od mora“ su nasuprot Raguže sagradili svoje naselje, žun koji su nazvali Dubrovnik, po dubovima[8] što su ondje rasli.[9] U početku su jedni druge gledali s velikim nepovjerenjem i strahom, a onda su se pomalo, preko trgovine, sprijateljili i poženili, pa su nakon nekog vremena nasuli more koje ih je dijelilo i tako je nastao jedan veći žun, koji su skupa branili kad bi ih netko napao. Neki su ga zvali Dubrovnik, a neki po starom Raguža.
Pop je rekao da su njegovi trgujući iz Raguže došli u Veneciju, a odatle u Lošinj, pa iz Lošinja u Punat. Rekao je da je ovu priču više puta čuo od bake i djeda, a i od majke i oca. Pop se zvao Alojzije Ragužin.
RAGUŽANO (ČA)
Bil san doma i od rana učil va tinelu. Jimil san po velon stolu rašobrtanih čudo harat, libri i biježnic. Niki je zabatil na portunu i rekal „Ela!“ (Kadin ste?). Moja mat je rekla: „Naprid!“ Čul san jedan pomalo dičji glas, koga nisan poznal. Moja mat je rekla: „Velečasni, hvajen Isus.“ Odgovoril je: „Isus i Marija.“ Prišal je niš pitat moju mater za dedove pisme. Prišal san van zi tinela i pozdravil. Sprid mene je bil sulit, sridnje visok čovik, lipoga, pomalo dičjega obraza. Rekal san: „Moran se malo ragužat od učenja, moran rasćarat glavu. Učin od tretje ure.“ Moja mat je rekla: „Sete, ja ću skuhat kafu.“ Zel san ga va tinel. Pospravil na fugu po stolu. Seli smo. Rekal san mu kako ga poznan, ma ne vin čudo o njemu. Rekal san mu kako me je za vrime rata strigal njegov brat Slavo kada je bil va Zagrebu na študiju. Rekal je: „Bog ga pomiluj, poginul je va Liki.“ Nato je rekal: „Rekal si: 'moran se ragužat'“ i nastavil: „Ki te je navadil vejotu?“ Rekal san: „Ded Anton, a i baba ju fanj dobro govori. „Ja istešo fanj dobro ovladan vejotu“, je rekal pop, „ja san se ju učil od mojih. Jako dobro mi je prišla kada san se učil starogrški i latinski. Te dva zajika su mi šle čudo boje leh drugin. Ja san bil kolo tih zajiki nikako doma.“ Rekal san kako san i ja kada san učil latinski čudo boje kapil nego moji suškolci. Pop je nato rekal kako mi to viruje, aš vejota je stara latinšćina, pomišana zi kelskimi, ilirskimi, arapskimi i hrvaskimi riči. Nato je šal na „ragužat“. Pital me je ko vin zač su Dubrovnik zvali Raguža. Rekal san: „Vajda je to prišlo zi talijanskoga?“ „Ma ke, to je zi vejote!“ je rekal pop. Judi kolo Dubrovnika su živili mirno za vrime Inperija. Ontrat su prišli bućani, judi ki se nisu držali reda ni zakona. Krali su, ubijali i robili. Judi su se prestrašili i se preselili, ki su uspili uć, na jedan škojić, ki je bil ragužan od talaferme. Kolo otočića su tekali visoku duplicu ka ih je čuvala od došeni. Tamo su pričeli gradit kuće i živit. Na kiriju su hodili zi kajići, štentat poja. Ma kako je to bilo pirikulozo, su se raje obrnuli moru. Ribarili su i se više živili od mora. Nakon nikoga vrimena su prišli niki „judi od mora“, kako su jih zvali Ragužari. Oni su prišli zi velih rik, kolo Črnmora, priko grških mor, va Sinjmore, zi mijari dugih plavi va kih je bilo po šezdeset, a va nikih i više judi. Od tamo kadi su prije živili jih je potirala mrčina. Žito više ni moglo rast i nisu jimili od čega živit. Njih je pozval va Ilirik cesar Honorije, kako bi ji branili od bućani i se ovuda nažunili. Ti „judi od mora“ su nasuprot Raguže udelali svoj žun koga su nazvali, zaradi dubi ke su tamo rasle, Dubrovnik. Spričela su gjedali jedan drugoga zi velin nepovirenjen i strahon, a ontrat su se pomalo, priko trgovine sprijatejili, poženili. Nakon nikoga vrimena su nahitali more ko je bilo mej njimi i tako je nastal jedan veći žun, koga su skupa branili ako bi jih ki bil napal. Niki su ga zvali Dubrovnik, a niki po staru Raguža. Pop je rekal kako su njegovi prišli zi trgovinu zi Raguže va Vneci i od tamo va Lošinj, a zi Lošinja na Punat. Rekal je kako je ovu štoriju više puti čul od babe i deda, a i od matere i oca. Pop se zval Antonio Ragužin.
[1] Rado Žic Mikulin 2020.: „Pop Alojzije Ragužin (svećenik i pisac, 1915. – 2011), poznavao sam ga prilično dobro. Često smo razgovarali, naročito kad je umirovljen živio u Puntu. Čovjek srednje visine, mršav, mladolik, jako dobar propovjednik, erudit, bio je jako dobar poznavalac povijesti. Puno se bavio poviješću Punta i otoka Krka. Izvanredno je poznavao starogrčki i latnski jezik, govorio je talijanski, njemački i ruski. Bio je nadaren kombinatorikom, kojom se služio u pronalaženju jezičnih tragova. Nikada sa mnom nije razgovarao drukčije nego samo čakavski. Neki puta se je ljutio kada bi netko rekao da je kajkavski (bogoslovija u Zagrebu) ili čakavski jezik dijalekt. Uvijek je tvrdio da oba imaju sve atribute jezika. Vejotu je učio od djeda i bake i roditelja, koji su je također govorili. Tiskao je desetak knjiga o Puntu, Krku, Baški i starim crkvama po otoku. Nikada mu nije bilo ništa teško, pješačio je i po tri sata do nekih lokaliteta za koje su mu pričali mještani. Napravio je puno snimki ilirskih grobova, komardi i gradina. Tko god bude išta pisao o Puntu i Krku, neće moći zaobići njegova zapažanja i zapise.“
[2] Začarkal Rado Žic Mikulin 1962. va sičcu misecu.
[3] Rado Žic Mikulin (iz predgovora rukopisnom rječniku lokalnog govora, Tugomerika, Knj. XI.: Besjedarij južnoga kraja otoka Krka): „VEJOTA (linqua veiota) ali MEDITERANA je bil zajik (jezik), ki se je rabil po svon Velmoru (Mediteranu) i Sinjmoru (Jadranu). S obziron kako jima sobu jime „Stari zajik“ je bil na mediteranu prije leh su ga celoga jimili Rimjani va Rimskon carstvu. Tada su va njen bile beside od Liburni, Grki, Feniki, Egipćani, Numidi, Berberi, Gali i Kelti. Potlik se je nadopunjeval. Kada su Rimjani okupali celi Mediteran je prišlo va njega jako čudo latinskih besid. Po propasti Rimskoga carstva je prišlo va njega čudo besid narodi ki su diventali Franki (slobodni). Oni su pričeli delat svaki svoju državu: Iberi Španju i Portugal, Gali Francusku, Germani Njemašku, Hrvati Hrvasku, Latini Taliju. Germani ki su bili, kada je Rim pal jačan (najjača) vojna sila va Europi su provali pod jimenon Franaško cesarstvo poznova ujedinit svih. Karlo veli se je proglasil za rimskoga cesara, ma mu ni uspilo poznova obnovit Rimski inperij. Za to ni jimil ni vojne ni organizacijske sposobnosti. Doduše, jeno vrime su ga svi priznali za svoga cara, ma svaki je delal po svoju. Kada je bojna moć Germanskoga dela pala se je Franaško carstvo raspalo na manje države. Trgovina a šnju i pomorstvo je zahtivalo sporazumivanje i zato je ta zajik divental potriba (nužda). Po svih veneških portih, gradih gradićih i mestih su svi judi govorili ta zajik. Bil je rasprostranjen od Venecije, po svih portih (lukah) Mediterana, Portugala, Ingleške, Basih pajizi (Nizozemske) i tornih bani (sjevernih strana). To je bil zajik, prvenstveno mornari (naute), trgovci, artižani, likari i svih judi ki su bili va stiku (kontaktu) zi drugimi judi. Va sebi je jimil beside ilirske, keltske, feničke, gotske, grške, brberske, numidske, latinske, arabske, turske, hrvaske i potlik su još prišle nutar talijanske, francuske, španjolske, portugiške, ingleške, njimške i dodar ruske. Zi vejotu (stari zajik, narodni jezik - linqua populis) se je moglo sporazumit va svih mistih i žunih (nasejih) po sven ton području. Još i seda je ustalo čudo, čudo tih riči va vokabularih svih prije spomenutih kraji…“
[4] Rimsko Carstvo.
[5] Vidjeti pjesmu „Dlge lade“.
[6] Mrčina je veliki tamni oblak, naoblaka, oblačina. Vidjeti desetine priča o mrčini koja je nagnala Hrvate na selidbu. Darko Žubrinić: „Na češkom jeziku mrak i danas znači oblak.“
[7] Nažuniti ili naseliti se, tj. izgraditi svoje žune, naselja. Odatle ime gradu Požunu i prezime Žunecima i Žunićima.
[8] Hrastovi.
[9] Utvrde tog doba u sjevernom Pricrnomorju građene su pretežito od drveta, kao i kasnije.