Po priči Ive Franolića Barčina, sudruga na pastirskom stanu na pašnjaku Komardine pokraj Punta, 1952. zapisao Rado Žic Mikulin[1], a 2021. preveo Leonard Eleršek.

KOMUNADA (ŠTO)

„Komunada, to ti je pašnjak koji mogu koristiti svi ljudi iz jedne općine. Svak je općini davao naknadu za ispašu, arbadigu[2]. Ta travarina se plaćala po glavi ovce i nije bila velika, a za ovnove se nije plaćala. Računalo se kako bez ovnova ne bi bilo janjaca, a ni ovaca i zato su bili oslobođeni davanja. Nekad su komunade bile pod državom, a ne pod općinom i kad bi država trebala novac, ona je podizala travarinu. Dok smo bili pod Venecijom, živjeli smo s njima u suživotu. Oni nisu dirali u nas, a ni mi u njih. Posvud su činovnici znali naš i njihov jezik. U crkvama se glagoljalo[3], a samo se u katedrali u Krku latinalo[4]. Jednom je Sinjorija[5] izgubila rat s Genovom.[6] Tukli su se negdje kraj Visa ili Korčule. Sva Venecijanska flota je potopljena ili zarobljena. Iz tog boja su pobjegle samo naše ormanice, koje su bile brže od ptice, i nije ih mogla slijediti niti jedna Đenovska lađa[7]. Mleci su za izgradnju nove flote trebali jako puno novca. Od travarine nisu mogli prikupiti toliko novca. Dužd je odlučio prodati općinama dio pašnjaka, kako bi dobio nešto novca. Tada su današnju komunadu kupili, s jedne strane Bašćani, Dražani i Starobašćani, a s druge Puntari. Isto su učinila i druga naselja na otoku. Starobašćani su imali najviše ovaca i zato su plaćali najveću travarinu. Puntari su imali manje ovaca, a najmanje Dražani. Svi ljudi, a tada nije bilo familije koja nije imala najmanje deset ovaca zbog vune, janjaca, sira i kože, jer ovca nas je hranila, obuvala i oblačila, su po glavi ovce davali novac za kupnju dijela pašnjaka koji sada zovemo komunada. Ljudi su prodavali ulje, suhu ovčetinu, kokoravice, hrastove trupce i javor koji se rabio za izradu gusli i tambura[8]. Tako se prikupilo dosta novca. Starobašćani su kupili najviše, Puntari malo manje, a Dražani najmanje pašnjaka s naše strane Vele rike. Mjernik je izmjerio što i koliko kome pripada. Svi ljudi iz Drage, Stare Baške i iz Punta napravili su gromače kojima su ogradili svoje dijelove od drugih. Puntarska gromača graniči s draškom, a na jugu sa starobašćanskom komunadom. Starobašćani su kupili i dio otočića Prvića. Na Komunadi, kako ju sada zovemo, svako tko je mogao napravio je stan za ovce. Najprije bi napravili margar[9], onda dva prostora za jalovinu i bolesne ovce i na kraju hramac[10] u kom su bili tronošci na kojima su sjedili pastiri dok su muzli ovce, pastirski štapovi – rovaši za rovašenje[11] i oslanjanje kad su sabirali ovce, burica[12], kablić s čistom vodom i klinovi na koje su vješali kabane i halje prije mužnje. U suhozidu hramca bile su dvije ili tri četvrtaste rupe obložene pločama, visoke, duboke i široke po tri noge, u koje se stavljala hrana, tikve, male bačvice s vodom ili bevandom za pastira ili pastire, ovisno o tome koliko je sudrugova bilo na stanu i koliko je bilo ovaca. Biti na paši značilo je da rano ujutro treba sve ovce prebrojati i odvojiti muzne od jalovica te ih smjestiti ih u margar koji je bio toliko uzak da su u njemu stajale ovca za ovcom. U margaru je bio prostor za mužača, buricu i tronožac i izlaz kroz koji su pomuzene ovce puštali na pašnjak. Svaki pastir bi, prije odlaska na stan, pogledao rofaš i pročitao što je na njemu bilo zapisano. Tako bi, još dok je hodao prema stanu, znao je koji vjetar puše, gdje bi mogle biti ovce i je li koja ovca nedostajala, a ako jest morao ju je pronaći i vidjeti je li se s njome što dogodilo. Oni koji su sobom vodili lovačke pse, poslali bi ih neka lavežom tjeraju ovce na stan, a ako je koja nedostajala, da je slijede i pronađu. a spremanje ovaca svaki je stan imao svoju beku. Beka je bila poseban karakteristični zov i neki su vikali 'Na mala, na! ', drugi. 'Hodi, hodi. ', treći 'Dođi, dođi. ', a neki su za beku imali samo 'E! ', 'O! ' ili 'U!' Tako su ovce, ako su dva stana bila blizu, znale tko ih zove i kamo moraju poći. Ovce su jako pametne. Neki misle da su bedaste, ali griješe. Svaka ovca je poznavala sve pastire na njihovu stanu. Obično ih je bilo tri ili pet, i svaki dan je drugi bio na paši. Pomuzeno mlijeko se u brentama, a poslije u kantama nosilo kući. Da se mlijeko tijekom nošenja ne bi istuklo i iz njega izlučio maslac, uvijek se u posudu stavljao svežanj kadulje koji je umirivao mlijeko od poskakivanja kanti i davao mu miris. Na stan se išlo dvaput; prvi put ujutro, a drugi popodne. Drugi put su ovce obično bile blizu stana, pa ih nije trebalo tražiti i spremati. Kad bi zavikali beku, uvijek su muznice same odlazile u margar, a jalovice u svoj prostor. Navečer bi sve zarofašali na rofaš, oprali buricu i napunili je čistom vodom koju su donosili u posudi. Oprali bi i raširili krpe za cijeđenje mlijeka i sve uredili za sobom. Ako je kišilo ovce bi ostale u margaru koji je bio pokriven raženom slamom ili šaši. Krov margara se mijenjao svakog proljeća, pa je tako uvijek bio dobar i nije prokišnjavao, a gnoj je uvijek bio suh. Najesen bi ga očistili, a laki se gnoj odnosio u maslinike i na njive. To je bio najbolji gnoj, jer je bio prhak, pa je brzo, prvom kišom, dolazio do korijenja trsja i maslina. Hramac je bio pokriven kamenim pločama i nikad nije prokišnjavao. To je bila takva gradnja kod koje je svaka ploča ležala dvjema trećinama na prethodnoj ploči, sve do vrha, a na vrhu je bila ploča koja je pokrivala zadnji dio krova. Hramac je bio dug i širok paš i po i jednako toliko visok Vrata hramca bila su uvijek otvorena. Bila su jako niska i svako tko je ulazio morao se prignuti. Uz suhozid su bili postavljeni stolovi, neki od raspilaca hrasta ili javora na kojima bi sjedili kad se čekalo da stane kiša. Unutra se mogao skloniti svaki koga je blizu stana zatekla kiša. Kad su općine kupile komunadu ljudi su dijelove na kojima je trava bila bolja ogradili gromačama. U te ograde koje su zvali zaroki[13] bilo je zabranjeno puštati životinje osim u velikoj potrebi, a to je bilo onda kad bi suša ili nagli mraz osušili i uništili travu. Najbolji znak da životinje treba pustiti u zaroke je bio kad bi vidjeli da ovce jedu smilje i kadulju. Vrh gromače bi zagradili vijencem od drače, kako ju ovce ne bi mogle preskočiti. Svaka ograda imala je ulaz zatvoren manjim kamenjem, a ispred njega nabacali bi draču. Znaš li što je to ormanica? Ako ti nije do sad neko o njoj pričao, ja ću ti reći. To je bio brod dug i vitak, u kom se veslalo na pariće. Imala je kljun za probijanje neprijatelja. Svi su ih se bojali. Uvijek su napadale i plovile u paru. Toliko da znaš, uvijek su pričali da smo s tim ormanicama veslali po velikim rijekama, tamo negdje na istoku, a poslije smo radi mrčine došli s njima ovamo preko Crnoga i grčkih mora na Sinjmore, koje je dobilo ime po nekom velikom jezeru, tamo negdje na istoku[14]. Sada sam ti puno toga nadrobio.“, rekao je Ive i dodao: „Zapiši to, jer ćeš inače zaboraviti.“

KOMUNADA (ČA)

„Komunada, to ti je bosar, koga moru rabit si judi od jene općine. Saki je daval općini po glavi ovac, arbadigu, ka ni bila vela. Za bravi se ni plaćala travarina. Računalo se je kako brez prazi ne bi bilo janci, a ni ofc, zato su bile lašvane od davaka. Nikada su komunade bile pod guvernon, ne pod općinu. Oni zi guverna, ako su rabili šoldi bi bili dvizali arbadugu. Mi smo bili pod Vneci, živili smo šnjimi va kunviveci, oni se nisu pačali va nas, a mi va njih. Po svuda su inpijegati vili naš i njihov govor. Va crikvah se je glagojalo a samo va katedrali va Veji se je latinalo. Jedan put, je Šinjorija zgubila gveru zi Jenovu, tukili su se nigdi kral Liše ali Korčule. Sva Veneška flota je bila ali fundana ali zarobjena. Zi boja su ušle samo naše ormanice ke su bile brže od tice, i ni jih mogla slidit nijena jenoveška plav. Veneci su za zgradit novu flotu, rabile čudo, čudo šoldi. Zi arbadigu toliko šoldi nisu mogle ćapat. Duž je odlučil prodat općinan del bosari kako bi ćapal šoldi. Tada su današnju komunadu kupili zi jene bande Bašćani zi Dražani, Starobašćani i Puntari. Isto su udelali i druge žuni na jižuli. Starobašćani su jimili najviše ovac i oni su plaćali većan arbadigu. Puntari su jimili manje ovac i najmanje Dražani. Si judi, a tada ni bilo fameje, ka ni jimila najmanje dest ovac, zaradi vune, janci, sira i kože, aš ofca nas je hranila, obuvala i obučivala, su po glavi ofce davali šoldi za kupit del bosora koga seda zovemo komunada. Judi su prodavali uje, kaštradinu, kokoravice, trupci od dubca, i žestilu, ku se je rabilo za delat gusle i tanbure. Tako se je nabralo fanj šoldi. Starobašćani su kupili najviše, Puntari malo manje a Dražani najmanje bosora na našoj bandi Vele rike. Jometar je zmiril koliko i ča komu pripada, Si judi zi Drage, Stare Baške i zi Punta su Udelali gromače zi kimi su razmejašili svoj dil od dili drugih. Puntarska gromača, meji na Drašku, a na sorinjskoj bani na Starobašćansku. Staro bašćani su kupili i del bodca Prvića. Na Komunadi, kako ju seda zovemo je saki ki je mogal udelal stan. Najprije se je udelal margar, ontrat dva prekata za jalovinu i bolne ofce i na kraju hramac, va kon se je jimilo tripijci za pastiru sidit, kada je mlzal ovce, raofaši za rafašak i se upirat, kada se je ofce spravjalo, buricu, kablicu zi čistu vodu, i kjini, na ke se je obiševalo kabani i haje, prije leh se je šlo mlis. Va duplici od hramca su bile dva ali tri varmarići, četvrtaste rupe obložene pločama, tri noge visoke, dunboke i široke, va ke se je kladalo jizbinu i tikve, butalaki zi vodu ali bevandu za pastira ali pastiri, ovisno o tomu koliko je bilo tuvariši na stanu i koliko je bil ovac. Bit na paši, je pominilo, kako se mora jutrin rano spravit se ofce, pobrojit je, otrkat jalovinu i mlzice spravit va margar, ki je bil sulit, tako je nutri bila ofca za ofcu i prostor za mlzca, buricu, tripijac i za, kada je ofca pomlžena ju pustit, neka gre van zi margara na pašu. Saki pastir je, kada je prišal na stan, pogjedal rofaš i vidil ča je zarofašano. Još dokjek je hodil kuntra stanu je vil ki vitar puše i kadi bi mogle bit ofce, ako je ka ofca falila, ju je moran nać i vidit ča se je šnju dogodilo. Oni ki su jimili sobu pasi, lovačine, bi bili poslali pasi neka zi lajanjen tiraju ofce na stan i ako je ka falila, neka ju po slidu najde. Za spravit ovce je saki stan jimil svoju beku. Niki su bleli 'Na mala, na!', drugi. 'Hod, hod!', treći „Pridi, pridi!', a niki su za beku jimili samo 'E', 'O', 'U'. Tako, ako su dva stana bile blizu, su ofce vaje vile ki je spravja i kamo moraju poć. Ofce su jako pametne, niki misle, kako je bedasta, ma fajuju. Saka ofca je poznivala sih ki su bili kunpanji na stanu. Običajno jih je bilo tri ali pet, i saki dan je bil drugi na paši. Pomlznjeno mliko se je va brentah, a potlik va latah nosilo doma. Kako se mliko nebi stuklo, kada se ga je nosilo, se je vavik va latu kladalo mac kuša, ki je miril mliko od blihanja, a daval je mliku i diš. Na stan se je hodilo dva puta, prvi put jutrin, a drugi put popolne. Drugi put su ofce običajno bile blizu stana, pa je ni rabilo poć jiskat i spravjat, kada bi se bilo zablilo beku, su vaje same šle va margar mlzice, a jalovina va prikat. Večer se je se zarofašalo na rofašu, opralo buricu, ju napunilo zi čistu vodu, ku se je prineslo va lati, opralo i raširilo krpe za procidit mliko i se uredilo za sobu. Ako je dažjilo bi bile ofce ustale va margaru, ki je bil pokrijen zi rženu slamu ali zi paveron. Slon na margaru se je minjal sako protuliće, tako je bil vavik dobar i va margar ni kapalo, kada je dažjilo. Gnjoj va margaru je bil vavik suh. Predzimje se ga je očistilo i lahki gnjoj nosilo va tsja, uličniki i mekote. To je bil bojan gnjoj, aš je bil prhak i brzo je zi prvin dažjen prišal do žil, trsja ali ulik. Hramac je bil pokrijen zi skrilami od kamika i va njen ni nikada kapalo. To je bila gradnja, tako, da je saka ploča ležala zi dvi trtjina na prvoj ploči se do vrha. Na vrhu je bila ploča ka je pokrivala zadnji del. Hramac je bil dug i širok paš i pol i visok isto toliko. Vrata od hramca su bile vavik otvorene. Bile su fanj base, tako se je saki musal prignut za poć nutar. Uz duplicu su bile klajene banki od raspilci dubca ali žestile, na ke bi se bilo selo, ako se je čekalo, kako bi daž recesal. Nutar se je mogal prit jatit saki koga je zatekal daž, blizu stana. Kada su općine kupile komunadu su judi nike deli, kadi je bila trava boja ogradili zi ogromaču i va te ogradi, se ni smilo klas živo, ako ni bila vela potriba, suša, ka je osušila travu ali nagli mraz, ki je istešo unišćil travu. To zu zvali zarok (zabran). Kada se je vidilo, kako ofce jidu magriz i kuš, se je, je pušćalo va zaroki, to je bil najboji bilih. Na gromaču, po vrhu se je zakanilo, kako ofce nebi mogle uskočiti va njega. Saki ograd je jimil laz, ka je bila zatvorena z manjin kamenjen i sprid lazi je bilo klajeno trnje. Ča viš ča je to ormanica? Ko ti ni do seda, ki pravil o njoj, ću ti reć. To je bila plav dlga i sulita, va njoj se je veslalo na parići i jimila je kjun za probit suvraga. Si su se jih bojali, vavik su dvi napadale i navigale skupa. Toliko da viš, vavik su pravjali, kako smo zi timi ormanicami rugali po velih rikah, tamo nigdi na ishoju i potlik zaradi mrčine prišli šnjimi ovamo, priko Črnoga i grških mor, na Sinj more ko je ćapalo jime po nikon velon ozeru, tamo nigdi na ishoju. Seda san ti fanj toga nadrobil“, je Rekal Jive. „Začarkaj to, aš ćeš drugačije pozabit.“

[1] Po pravjanju Jiva Franolića Barčina, kunpanja na stanu Komardine, začarkal Rado Žic Mikulin 1952.

[2] Rado Žic Mikulin: „Arba = trava, arbadiga = travarina, davanje za pašu!“

[3] Glagoljska misa na hrvatskoj inačici staroslavenskog jezika.

[5] Signoria, vlada Mletačke republike, od tal. signore – gospodin.

[6] Vidjeti pjesmu „Genoveški boj“ (Eleršek i Žic Mikulin 2019.) o Bitki kod Korčule koja se zbila u rujnu 1298. između flota Mletačke Republike i Genove.

[7]Pjesma „Genoveški boj“ završava stihovima: Genoveži Korčuli ploviju, driva sprida grada zasidriju, sužnji su va Genovu poslali, po kampanji kako bi delali. Tako se je batošta finila, Venecija svu flotu zgubila.

[10] Hramac, dio stana (tora) gdje se je držao pribor za mužnju i zadržavao pastir odnosno pastiri.

[11] Urezivanje signala na pastirske rofaše (rovaš ili ravaš) za komunikaciju između pastira na stanu koji su onamo odlazili naizmjence. Vidjeti priču „Mlaj“ (Tugomerika, Knj. III.: Čančarije).

[14] Kazivač vjerojatno misli na Aralsko jezero koje su nazivali Sinjmor.