KAKO JE S PAŠEN IMPERIJ, Punat 1953.

Ova priča objašnjava nastanak pjesme „Inperij“. Taj zapis je preuzet iz neobjavljene rukopisne knjige pjesama Rada Žica Mikulina Čakavske pučke pisme[1], a nastao je 1953. u Puntu[2]. Priču je 2019. preveo Leonard Eleršek.

KAKO JE SPAŠEN IMPERIJ (ŠTO)

Jednoga jutra krenuli smo s ocem cimati vinograd. Ustali smo još za mraka. Pred svitanje smo izveli konje, osedlali ih i spremili hranu i piće u bisage. Odjahali smo prema Susu, a konji su brzo uhvatili korak. Svitala je zora. Na nebu su se izmjenjivale boje. Blijedocrvenkasta je prelazila u tamnocrvenu, a onda je crvenilo počelo blijedjeti. Postalo je rumenkasto pa žućkasto i na kraju, prije nego što je Sunce izašlo, svijetlosinje. Onda je izašlo Sunce i osvijetlilo brda i more. Sve je postalo svijetlo, jasno i bistro. Došli smo u vinograd i skočili s konjā, rasedlali ih i vezali na livadu. Konji su počeli pasti travu i nisu više marili za nas. Mi smo red po red, jedan s jedne a drugi s druge strane, cimali, bacali priraslice, gdjekad bacili koji list za koji nam se činilo da smeta grozdu. Oko nas se skupilo još ljudi. Pozdravili bi ili se našalili: „Jeste li ovdje od sinoć?“, i otišli svojim putom. Radili smo, razgovarali i nismo ni vidjeli što se događa oko nas. Oko devet sati iznenada je zagrmjelo, zalampalo i bura je udarala kao iz rukava. Pogledali smo u zrak i vidjeli crni oblak nad Cukom, koji se trgao na krpe koje su s burom letjele kao mahnite prema Kasliru. Otac je pogledao i rekao: „Uzmi bisage i bježimo u kućicu jer će nevera!“ Brzo sam uzeo bisage i u trku otišao prema skloništu. Otac je trčao malo iza mene. Kada je ušao u kućicu, donio je podsedlice, koje smo položili u jedan kut i na njih sjeli. Za nama je došlo još dvadesetak ljudi. Bili su malo prestrašeni i zabrinuti. Bojali su se krupe. Zadnji među njima je došao Anton Frančić. On je doveo četiri koze i dvije ovce te ih vezao za roge s tramuntanske[3] strane kućice. Kada je on došao, baš su počele padati rijetke kapi, velike kao kovanice. Kapi su postajale sve gušće i gušće i za par minuta je padalo kao iz kabala. Ljudi su se povukli od vrata. Svatko je negdje sjeo. Žene su stavile pregače i svitke pod zadnjicu. Mare i Marija Mikinova sjele su na drugu podsedlicu pokraj nas. Ljudi su govorili kako ljetna nevera kratko traje i da će sve biti brzo gotovo. Ali nije prestajalo, kišilo je i kišilo, svakih nekoliko minuta bi zagrmjelo, a poslije je zalampalo i još jače padalo. Munja je sijevala za gromom i tako unedogled. Nismo imali što raditi, a nije bilo ni velike nade da će stati, pa su ljudi počeli pričati priče. Pričali su o Susu, Kalini, kako su iskopali zdenac na Jezerima, gdje je bio kapitel i kako su profešuri iz Beča kopali na Jezerima i što su sve tamo našli. Bio sam gladan i zamolio sam oca da počnemo jesti. Kad smo otvarali rubac, i drugi su izvadili što su imali. Jeli smo svi zajedno. To se zbilo desetak godina nakon Drugog rata, kad je na Krku vladalo siromaštvo. Kruha je bilo jako malo, a ako ga je i bilo, to je bio framentunjak[4], miješan s pšeničnim brašnom. Neki su imali palentu i par srdela, neki jaje i malo kruha, a mi sir, kruh i nekoliko šupljih lukova koje je otac nabrao. Poslije jela smo popili malo tanke bevande i nastavili ćakulati. Marija i Mare Mikinova su rekle da znaju jednu pjesmu i da će je pjevati naizmjence. Svi smo postali jedno uho. Mare je počela debelo i duboko, a onda je Marija nastavila tanko i visoko. Počele su pjevati pjesmu „Imperij“. Pjesma je išla i par puta sam ih htio nešto upitati, ali mi je otac, koji je vidio moju namjeru, prstom rekao neka šutim. Pjesmu su pjevale skoro pola sata. Slijedili su stih za stihom, kitica za kiticom, otkrivale su kako su stari Hrvati putovali od Blatuše preko Dunava i Drave. Stihovi su otkrivali hrvatske postrojbe, hrvatske zapovjednike, hrvatske ormanice i lađe, mješine kojima su osiguravali konje kada su plivali preko velikih rijeka, pozadinu, središnjicu i prethodnicu, konjicu koja je branila bokove i kosize koje su dovršavale boj ako bi ih netko napao. Pjesma je pripovijedala o ljudima koji su bili visoki, jaki i dobro oboružani i koji su jako, jako dobro skrbili za svoju nejačad. Mene, a i mog oca, je pjesma je jako dirnula. On je pitao od koga su je naučile. Odgovorile su da su je uvijek kantale s majkom kad su plele i prele kod komina za dugih zimskih večeri. Mom ocu je bilo čudno da je nije nikada čuo od svoje bake, koja je bila sestra njihove majke. Od nje je čuo i naučio puno, puno pjesama, pa je zaključio da ju je sigurno zaboravila. Dogovorili smo se da ću doći k njima u nedjelju poslije mise, pa će je one meni recitirati u lapis, a ja ću zapisivati. Vani je nevera pomalo prestajala, gromovi i munje su bili rjeđe i rjeđi, kiša je bila slabija, ali nije prestajala padati. Ljudi su bili veseli jer nije bilo krupe i što nevrijeme nije učinilo puno štete, makar koliko smo mogli vidjeti na trsju ispred kućice. Veselje je bilo još veće jer je lijepo namočilo zemlju. Do večeri je i kiša prestala i svi su otišli po svoje životinje. Putovi su bili razmočeni, pa sam skinuo postole i otišao po konje. Doveo sam ih do kućice, stavili smo im uzde, zajahali i otišli doma. Dva dana kasnije nakon mise otišao sam Mikinovima, gdje su mi Marija i Mare govorile ovu pjesmu koju sam zapisao i tako se očuvala do današnjih dana.

Poslije sam stalno razmišljao kako to da naši školovani ljudi, a Mikinove djevojke su imale strica i brata svećenike, nisu znali što je vrijedno. Bili su nekako zaglupljeni i mislili da je vrijedno samo ono što se nalazi u knjigama i što su im govorili u školi. Da su zapisivali ono što su znali njihove majke, tete, djedovi i stričevi, ostalo bi puno, puno više ljudskog blaga i predaje, pa bi se danas mnogo lakše dalo rekonstruirati prošlost i sve što se u povijesti ovuda događalo. Nažalost je tako. Prije su majke, očevi, djedovi i bake djeci prenosili sve ono što su znali i vidjeli njihovi preci. Sada djeca slušaju televiziju i niti ne mare za ono što im govore bake i djedovi, a očevi i majke nemaju ni vremena, ni volje, pričati im i ono što još uvijek pamte.

KAKO JE SPAŠEN IMPERIJ (ČA)

Jenoga jutra smo rano zi ocen šli va poje cimat trsi. Stali smo se, još je bilo škuro. Kada smo pripejali konji, osedlali i spravili pit i jis va bisage, je jušto pričela zabela. Zajizdili smo i šli kuntra Susu. Konji su ćapale svoj hod. Pričelo je zorit. Na nebu su se minjale cviti i ocviti. Blidočrjenkasti cvit se je minjal va črjeniji. Traci su diventivale sve jasnije. Nato je črjenilo pričelo blidit. Diventalo je rumenkasto, nato žućasto i na kraju, tik leho je Slnce prišlo van, svitlosinje. Nato se je prikazalo Slnce i osvitlilo hlmi i more. Sve je diventalo svitlo, ćaro i vidno. Prišli smo va trsad, hitili se zi konji, rasčivejili jih i vezali zi puti na zelenicu va puštošini. Konji su pričele pas travu i nisu više badale za nas. Mi smo red po red, jedan zi jene, a drugi zi druge bane, cimali, hitali pridruški kadikadi hitili ko pero, za ko nan se je činelo, da pači grozdu. Kolo nas je prišlo još judi. Pozdravili su ali se poškercali: „Ća ste vi ovuda od sinoć?", i šli za svojin deštinon. Delali smo, mej sobu ćakolali i nismo ni videli ča se dogaja kolo nas. Kolo devetak ur je najendan put zagrmelo, zalampalo i bura je hitila kako zi rukava. Pogledali smo vajer i vidili nad Cuku črni oblak ki je pahjal i pahji su zi buru letile kako manene kuntra Kasliru. Otac je pogjedal i rekal: „Zemi bisage i bižmo va kućicu aš će neverat". Brzo san zel bisage i va trku šal kuntra kućici. Otac je tekal malo za manu. Kada je on prišal va kućicu je prnesal postijaki. Klali smo jih va jedan kantun i nanje seli. Za nami je prišlo još dvajsetak judi. Bili su malo prestrašeni i zaskrbjeni. Bojali su se krupe. Zadnji mej njimi je prišal Anton Frančić. On je pripejal četiri koze i dvi ofce i jih vezal zi trmuntanske bande kućice za roćine. Kada je on prišal su jušto pričele padat ritke kapje vele kako patakuni. Kapje su diventivale sve gušće i gušće i za par minut je padalo kako zi kabli. Judi su se potegnuli od vrat kuntra nutar. Svaki je nigdi sel. Ženske su kladale taverčine i svitki pod guzicu. Mare i marija Mikinova su se sele na drugi postijak zbande nas. Judi su govorili kako litnja nevira malo dura i kako će sve bit brzo gotovo. Ma ni fermivalo, dažjilo je i dažjilo. Svako nikoliko minuti bi bilo zagrmelo, potlek zalampalo i još jače pričelo dažjit. Svitlac je kambijeval grmelac i tako je to šlo cilo vrime. Nismo jimili ča delat, a ni bilo veloga upanja da će fermat i judi su pričeli pravjat štorije. Pravjali su o Susu, Kalini, kako su skopali zdenac na jezeri, kadi je bil kapitul i kako su profešuri zi Beča kopali na jezeri i ča su sve tamo našli. Ja san bil lačan i san rekal ocu neka gremo jis. Kada smo mi pričeli odpirat tavajolić su i drugi zneli van ča su jimili i svi skupa smo jili. To je bilo desetak let po drugon ratu i kolo nas je bilo jako slabo. Kruha je bilo jako malo i ako je ča bilo je to bil framentunjak mišan zi šeničnu muku. Niki su jimili palentu zi par srdel, niki jaje i malo kruha, mi smo jimili sir i kruh i otac je pobral nikoliko šupljih luki. Po jilu smo popili malo tanke bevande i nastavili ćakulat. Marija i Mare Mikinova su rekle kako znaju jenu pismu i da ćeju ju napromin kantat. Svi smo diventali jeno uho. Mare je pričela debelo i dunboko i nato je Marija ćapala tanko i visoko. Pričele su kantat o Imperiji. Pisma je tekla i par puti san jih niš otil pitat, ma mi je otac, ki je videl moju nakanu, zi prston pokazal neka mučin. Pismu su kantale skoro pol ure. Tekal je virs za virson i kitica za kiticu i otkrival kako su stari Hrvati putovali od Balatuša priko Danuba i Drave. Virsi su odkrili hrvaske postrojbe, hrvaskih kumandanti, hrvaske ormanice i lade, mišine zi kimi su osigurevali konji kada su plavale priko velih rik, zadadu, mezdricu i spridnjak, jizdicu ka je branila boci i kosize ke su finjevale boj ako bi bil ki napal. Pisma je pravjala o judih ki su bili visoki, jaki i dobro armani i ki su jako, jako dobro skrbili za svoju nejač. Mene, a i moga oca, je pisma jako pijažala i on je pital od koga su se ju naučile. One su odgovorile da su ju šempre kantale zi materu kada su plele i prele kolo komina va dugih zimskih večerih. Momu ocu je bilo čudno da ju ni nikada čul od svoje babe, ka je bila sestra od njihove matere, a od ke je čul i naučil čuda čuda pisam i je rekal da ju je ona sigurno pozabila. Dogovoreli smo se, da ću ja prit knjin nediju po misi, pa ćeju ju one meni govorit va lapiš i ću ju začarkat. Vani je nevira pomalo recesivala, grmelci i svitlice su bili reji i reji, daž je bil manji ma ni fermivalo padat. Judi su bili veseli da ni bilo krupe i da nevira ni udelala čuda škode, makar koliko smo mogli vidit na trsju sprida kućice. Veseje je bilo još veće aš je lipo namočilo. Proti večeru je daž fermal. Svaki je šal po svoje živo. Puti su bile razmočene. Ja san znel postole i šal po konji. Pripejal san jih do kućice. Klali smo jin čiveje. Zajahali i šli doma. Dva dni poznije san po misi šal Mikinovin i Mrija i Mare su mi govorile va lapiš pismu ku san ja začarkal. Tako se je očuvala do današnjih dni.

Potlek san šempre misli kako naši školani judi, Mikinove divojke su jimile strica i brata popa, nisu znali ča je vridno i bili su nikako zabedašćeni i mislili da je samo ono vridno ča je va librih i ča su jin pravjali va školi. Kada bi bili zapiševali ono ča su jin znale matere, tete, dedi i strici, bi bilo ustalo čuda, čuda više ljudskoga blaga i izručila, pa bi se seda puno lagje moglo prikazat preteklos i sve ča se je ovuda dogajalo va povisti. Nažalost je tako. Prije su matere, oci, dedi i babe izručivali ono ča su znali i vidili njihovi pridniki, dicin. Sada dica habaju televiziju i nunkis ne badaju ča jin govore babe i dedi, a oci i matere nimaju niti vrimena, niti voje da bi jin pravili i ono ča još znaju.

[1] Na naslovnici stoji: „Čakavske pučke pisme; Začarkali (zapisali) su jih: Anton Mrakovčić Pavlić, hći Antica Žic Mikulin rojena Mrakovčić Pavlić i vnuk Rado Žic Mikulin; Za tisak pripravil Rado Žic Mikulin.“ U njoj se nalazi stotinu i jedna pučka pjesama koje su objavljene ili će biti objavljene u dvanaestoknjižju Tugomerika.

[2] „Leo, to je bilo zapisano onda kada su mi sestre u lapis ispivale pismu 'Imperij'.“