Zapisao Rado Žic Mikulin[1] 1951. u Puntu temeljem priča više kazivača. Preveo 2021. Leonard Eleršek.

HRAMČIĆI (ŠTO)

Jedne nedjelje u prvoj polovici listopada, kad se lišće stabala i grmovi počnu bojiti i pomalo otpadati s grana radeći nanose[2], i kad je sva šuma u crvenim, žutim i smeđim tonovima, a pod stablima cvatu ciklame[3] i svojim ljubičastim tonom vesele srce i dušu svakog tko ih gleda, pastiri su pošli pustiti ovnove iz Brestovice. Ondje su bili u ogradi od polovice kolovoza, da ne bi naskakali ovce prije vremena. Dogovor je bio da će se svi naći u svitanje kod Kalabrinja. Moja mati nam je spremila bisage u koje je stavila bocunić[4] vina, jedan sir, hljeb kruha i par slanih riba, koje su bile omotane u veliki list broskve. Rekla je kako je to od starine bila fešta i kako na nju moram poći s ocem, da vidim kako to izgleda. Otac me probudio ujutro dok je još bio mrak. Otišao sam u štalu, osedlao konje i doveo ih ispred kuće. Na sedlo očeva konja stavili smo bisage. Ja sam pregledao kopita obaju konja. U bisagi smo imali jednu bocu ulja od pobirača[5] – maslina koje se kupe s tla nakon što padnu sa stabla. Od njih se radi ulje za mazanje životinja, koje ih brani od krpelja, muha i komaraca. Zajahali smo. Išli smo Prgonom sve do prvog zavoja i onda sjahali i hodom nastavili do Kalabrinja. Čuli smo sušur ispred i iza nas. To su hodali drugi pastiri. One koji su hodali ispred nas sreli smo kod Kalabrinja gdje smo zajedno sačekali one koji su se čuli iza nas. Pozdravili smo se, a netko je rekao: „Svi smo! Idemo, posao nas čeka.“ Zajahali smo i pomalo, jahač za jahačem, išli prema Brestovici. Frane Barić je zavikao: „Ne zaboravite pozdraviti velu babu[6].“ Svi su se nasmijali i rekli da bi mogli pasti, ako ju ne pozdravimo.“ Netko odzada je rekao da će je pozdraviti tri puta, kao što su to činili naši stari. Ponovo se čulo otpozadi: „Zar ju nećeš poljubiti?“ Odgovor je bio: „Bi, bi, da nije tako stara.“ Opet se čulo: „To smo radili kad smo bili mladi!“ Otac je zapjevao „Trsiću zeleni“ i svi su uhvatili pjesmu. Konji su išli dosta brzo, pazeći da ne oštete noge. Poznavali su put. Došli smo do ulaza u Brestovicu. Sjahali smo, rasedlali konje, skinuli im oglavice i stavili ih u pašnjak. Zatvorili smo ulaz svežnjem drače. Otac je rekao: „Ti, ti i ti, odite lijevom stranom. Vas troje,“ pokazao je rukom, „hajte sredinom, a nas petero ćemo poći po desnoj strani. Tjerajte stadašca prema ulazu. Ondje je plot od trnja pa ćemo tamo dovesti ovnove, pregledati ih i namazati uljem da im otpadnu krpelji, jer sigurno ih imaju dosta.“ Hodali smo. Jako brzo se čulo: „Male-na, male-na!“, „O, o!“ i „Šu, ajmo, ajmo!“ Ovnovi su krenuli prema ulazu. Znali su što ih čeka i kamo idu. Kada su svi ovnovi stjerani u ogradu, moj otac i Ive Barčin ušli su unutra i pregledali naše ovnove, koje su raspoznavali po oznaci. Ovnovi su ih poznavali i nisu se bojali. Pogledali su im noge, papke, pod grlom, između rogova i oči. Jednom našem ovnu je jedno oko bilo jako crveno. Otac mi je rekao da mu donesem šećer u prahu. Stavio je prstohvat na hrastov list, približio i puhnuo šećer ovnu u oko. Ive ga je držao za rogove. Malo je skočio i onda se umirio i jezikom polizao šećerni prah što mu je pao na gubicu. Svima su namazali noge i podbrađe uljem. Moj otac je rekao, kako na hrptu nemaju krpelje. Ive je na to rekao: „To im čiste vrane. Vrane sjednu na njih i pokljucaju sve krpelje koje vide. Ovnovi se ne boje vrana.“ Kad su završili, pustili su naše ovnove iz plota. Frane Andre je otvorio ulaz i potjerao ih na Komunadu. Vani su se malo zaustavili, pojeli svaki malo trave čupice i onda korakom krenule prema Komardinama gdje je bio naš stan. Svi su pregledali grupicu po grupicu, namazali i pustili na Komunadu. Svaki pušteni ovan točno je znao kamo treba ići. Kad su svi ovnovi bili slobodni netko je rekao: „Sad idemo na Hramčiće, malo počinuti, nešto pojesti i popiti i malo se razveseliti.“ Konji su bili na paši. Pasli su u grupi, jedan kraj drugoga. Uzeli smo svaki svoje bisage i podsedlice i otišli na Hramčiće. Namjestili smo jastuke i sjeli jedan kraj drugoga. Ljubo Hrvaska je rekao: „Popijmo malo vina za sreću.“ Anton Dobrinčić je na to rekao: „Neka nam boz pomognu kako bi nam sve ovce oplodile, da ne bude puno jalovih.“ Moj stric Josip je rekao da su ovnovi jako debeli i da imaju dosta snage, pa će odraditi svoj posao, Rekao je da ih i ovce jedva čekaju i da tu bogovi nemaju što pomoći. Anton Jurov, koji je malo zakasnio i čije su ovnove uredili drugi, rekao je: „U tu bi se svrhu u staro doba uvijek ispilo dva gutljaja, a treći bi ispljunuli iz usta, za sreću.“ To je potvrdio Pere Harabajić i rekao: „Napraviti ćemo tako, kako su rekli i radili naši stari.“ Svi su iz svojih bocunića potegnuli par gutljaja i onda treći ispljunuli pred sebe. Vinko Vicencić je povikao: „Neka bude sa srećom!“

Kad smo završili s puštanjem ovnova, svi su izvadili hranu koju su ponijeli sobom u bisagama. Sve su stavili na jedan veliki ravni kamen i oko njega poredali svaki svoj bocunić s vinom. Sebestijan je rekao: „Ljudi izvolite. Neka svako uzme što mu se sviđa!“. Stric Jakov Dorčić je kazao: „Najprije popijmo, još par gutljaja pa će hrana lakše kliziti.“ Uzeo je u ruke svoj bocunić i dobro potegnuo. Drugi su ga slijedili. Pere Rokov je iz džepa izvadio nožić i njime počeo rezati hljebove, kojih je na hrpi na jednom ubrusu bilo desetak. Frane Mandin je rekao: „Ja sam usput pokupio veliki svežanj šupljeg luka. Očistiti ću ga, pa tko hoće i voli, neka uzme. Meni jako paše s pečenim mesom, a i sa sirom je dobar. Malo zapeče po ustima i za njim se lijepo pije.“ Na ubrusu su bili češnjevi češnjaka koje je trebalo očistiti. Svaki je uzeo komad kruha, netko sira, netko pečeno meso, netko fetu pršuta ili sušene ovčetine, a netko slanu ribu. Ljubo je rekao: „Za slanom ribom se može pit!“, uzeo jednu slanu ribu s lista broskve, očistio je džepnim nožićem i zagrizao. Jeli su je sa svim kostima. Neko je rekao: „Ljubo imaš dobre zube kad je možeš tako gristi.“ Odgovorio je: „Kada ih izgubim, barem ću se najesti baškota[7].“ Neko je na to dodao: „Slabo ćeš jesti baškot bez zuba.“ Ljubo je rekao: „Hoću, hoću, jer ću ga onda supati[8].“ Pere Rokov je na to rekao: „Ja volim supati. Stavim u šalicu pola vina, žlicu ulja, malo papra i prstohvat soli i onda na sve dolijem malo vode. U to močim baškot[9]. Moja žena mi veli da sam pijanac, ali u postelji se ništa ne tuži na moje pijanstvo.“ Ive Barčin se nasmijao i rekao: „Lako vama mladima. Ja ostajem dužan u krevetu, sa supom ili bez nje.“ Mate Antičić je isto malo zakasnio. Pozdravio je i rekao da je morao doći jer to je bio stari običaj Mikulinova roda, „jer svi mi Žicovi smo od Mikulinovih, ali smo se malo odvojili. Sada nas je barem petnaest obitelji koje se dalje dijele. Nekad su ovdje pasli samo Mikulini.“ Neki je na to pitao: „Što je s onim drugima?“ Nato je Mate rekao: „Recite mi jedan od vas, kome nije baka, mati ili žena od Žicova roda? Žica nas je sve vezala i to ne samo na Puntu nego i po cijelome otoku. To su bile velike obitelji sa po deset, a i više usta. Muški su se ženili gdje je bilo djevojaka za udaju, a isto tako su i djevojke odlazile za mladiće iz drugih rodova i tako smo se pomiješali. Ja imam ovnove u Golešinama i danas ću ih i ja pustiti iz ograda.“ Stric Jakov je pitao: „Znate li kako je u staro vrijeme nastala ova ovdje lokva?“ Svi su zašutjeli i čekali na odgovor. „Nekoć su vile plesale oko vele babe[10]. Malik im je svirao i svirao, izvlačeći iz svoga gundula[11] najljepše melodije. Vile su tancale i tancale, a njihovi velovi su letjeli po Obzovi, Treskavcu i sve do Hlama, a spuštale su se i do samoga mora preko Bojna na Vinaca, sve do Prvića i Tranjeva. Plešući su ožednjele. Vila Runtelka je rekla: 'Gdje je onaj Dažjak, koji kud god ide plače i pravi lokve i zdence. A i naša sestra Dažljivica bi mogla malo negdje zakišiti pa bismo se mogle napiti.' Vila Vesna je rekla kako će ona skočiti i napraviti jednu veliku jamu, pa će možda vila Potočnica u nju utočit malo vode i napuniti je, pa ćemo se moći napiti svježe vode. Vesna je skočila visoko u zrak i s obje noge pala na zemlju. Gdje je doskočila nastala je velika jama. Dažljivica je počela kišiti. Kiša je padala kapljama velikim poput kovanica. U jami je bilo sve više vode. Padalo je kao iz kabla. Jama se napunila čistom, bistrom vodom. Vila Pomorčica je uzela rog, zagrabila vodu i kušala. Rekla je; 'Ajme kako dobra voda. Ovako dobre vode nisam odavna pila.' Druge su isto zagrabile svaka svojim rogom, kušale pa se napile. Od tada je ova lokva uvijek puna čiste vode u kojoj se svako može napiti. Jeste li vidjeli kako konji kad dođu do ove lokve samo frknu. Nikad ne lupaju prednjim nogama po vodi, nego odmah počnu piti. Zar vam to ne govori kako je ta voda čista i dobra za piće.“ Ive Barčin je rekao kako je i on čuo više puta tu priču, samo je jamu napravio Dažjak, tako da je lupio rukom po jednom kamenu, koji se od siline udarca zabio tri-četiri metra u zemlju. Jamu je napunio potok i otada je ta voda najbolja na Komunadi.“ Ljubo je rekao da je i njemu baka pričala tu priču, ali u njoj su bili i malici koji su svirali dvojkinje. Čule su se razne melodije, a vile su skakale oko lokve i po svim vrhovima sve do jutra. Lokvu su nazvali Hramčići jer su zimi sve vile s Učke i s Velebita dolazile ovdje na Obzovu jer tu nije bilo toliko snijega i studeni, koliko je bilo na Velebitu, Učkoj i po brdima na Gori. One su zajedno s vilenjacima ovdje imale hramove, u kojima su se sklanjale i grijale. Zato i mi svi imamo na stanu hramac, gdje se možemo skloniti i ugrijati kad je hladno.“ Stric Josip je rekao: „Dosta s pričama, jer će nam se vino sljutiti, a hranu će pojesti ptice i raznijeti mravi.“ Počelo se jesti, piti, pjevati. Fešta od puštanja ovnova je trajala sve do kasno poslijepodne. Prvo su zapjevali pjesmu „Popuhnul je tihi veter[12]“, za koju je neko rekao da je to pjesma žalosnica, jer smo tada izgubili boj s Ugrima i morali priznati njihovog kralja. Mate je na to rekao: „Da, da, ali su dvije države ostale svaka pod svojom krunom.“ Neki je pitao: „Kako to misliš?“ Mate je rekao: „Moj djed je uvijek govorio da su se kraljevi uvijek prvo krunili u Pešti, a drugi put u Stolnome Ninu, koji je oduvijek bio stolni grad Hrvatske.“ Popili su svaki gutljaj vina, a moj otac je s Matom zapjevao „Pero orihovo[13]“, nato su došle na red tararajkavice. Kad je Ljubo zaplesao s Rokom Perom, svi su se smijali. Svo vrijeme su se šalili, pili, pjevali i bili veseli. Sunce je počelo gubiti svoju snagu i kad je Har sa svojim komazecima[14] bio daleko na zapadu otac me pogledao i rekao: „Dovedi konje!“ Doveo sam ih. Svaki je osedlao, zazubio i zajahao svoga konja. Vraćali smo se kući jedan za drugim. Kada smo došli, otac je rekao: „Sreća da su konji pametni i da su nas sve doveli kući.“ Rasedlao sam konje i odveo ih u štalu. Noću sam u postelji razmišljao o onim pričama i lijepom običaju kojega ne bi smjeli zaboraviti.

HRAMČIĆI (ČA)

Jenu nediju va prvoj polovici desetoga miseca, kada pere od drivja i grmi pričnu cvitat i pomalo padat zi kit delajuć šumu i sa gvozd je ocvit črjenoga žutoga i kafenoga cvita a pod drivjen cvatu fijolice od zece i zi svoju njadin koluron razvesejuju žart i lovaču sakoga ki jih gjeda, su šli pastiri lašvat bravi zi Brestovice, kadi su bile va zaroku od polovice osmoga miseca kako nebi mrkale ofce prije vrimena. Dogovor je bil, kako ćeju se si nać kol Kalabrinja na svitlac. Moja mat je spravila bisage va ke je klala bocunić vina, jedan sir, hjib kruha i par slanih rib ke su bile savijene va velo pero od broskve. Rekla je kako je od starine to fešta, na ku moran poć skupa zi ocen, pa ću vidit kako to gre. Jutrin još je bilo škuro me je zbudil otac. Šal san va štaju, očivejil konja i prišal z njimi sprid kuće. Na čiveja, od ocovoga luša smo klali bisage. Ja san pregjedal kopita obih konj. Va bisagi smo jimili jenu butiju uja od pobirač, ulik ke se pobere po zemji i ke padu zi stabla. Od njih se dela uje za mazat živo, ko jih brani od čeperi, muh i kumarci. Zajizdili smo. Šli smo po Prgonu se do prvoga uvijača i ontrat smo zjizdili i hodeć šli do Kalabrinja. Čuli smo sušur sprida i zada nas. To su hodili isto, kako i mi drugi pastiri. Kol Kalabrinja smo trefili onih, kih smo čuli sprida nas i počekali onih ki su šušurali zada nas. Pozdravili smo se, niki je rekal: „Si smo, homo! Delo nas čeka.“ Zajizdili smo i pomalo luš za lušon šli kuntra Brestovici. Frane Barić je zablel: „Ne pozabite pozdravit velu babu.“ Si su se nasmeli i rekli, kako bimo mogli past, a ne ju pozdravi. Niki je rekal, ozada, kako će ju salutat tri puti, kako ča su delali naši stari. Poznova se je čulo ozada: „Ča ju nećeš kušnut?“ Otvit je bil: „Bin, bin, da ni tako stara.“ Poznova se je čulo: „Smo, smo to delali, kada smo bili mladi!“ Moj otac je zakantal: „Trsiću zeleni“ i si su ćapali pismu. Konji su pazeć, kako nebi rujinali noge, šli fanj brzo. Poznivali su put. Prišli smo do laze od Brestovice. Zjizdili smo, rasčivejili luši, zneli njin oglavice i je klali nutar va bosar. Zatvorili smo laz zi macen dirake. Moj otac je rekal: „Ti, ti i ti, hote po livoj bandi, vi tri, pokazal je zi ruku, hote po sredini, a ja i nas pet ćemo poć po desnoj bandi. Tirajte masice kuntra lazi, ondi je plot od trnja, pa ćemo tamo vagnat prazi i je kontrolat i namazat zi ujen, da jin padu čeperi, aš siguro jih jimaju fanj. Šli smo. Jako brzo se je čulo: “Male, na, male na!“, „O, o!“ i „Šu, homo, homo!“ Bravi su pričele hodit kuntra lazi, znale su ča jih čeka i kamo ćeju poć. Kada su se bravi bile vagnjene va plot, su moj otac i Jive Barčin su šli nutra i pregledali naše bravi, ke su poznali po bilihu. Bravi su jih poznale i nisu se niš bojale. Pogjedali su jin noge, pačenki, pod grlinu, mej rogi i oči. Jedan naš brav je jimil jeno oko fanj črjeno. Otac mi je rekal neka mu prnesem cukar va prahu. Klal ga je prstohvat na jeno pero od dubca, koštal ga je oku od praza i puhnul, cukar va oko. Jive je držal brava za rogi. Malo je skočil i nato se umiril i zi zajikon polizal prah cukara, ki mu je pal na gubicu. Namazali su sin noge i podbradje zi ujen. Moj otac je rekal, kako krlezi nimaju po hrptih. Jive je na to rekal: „To jin čiste vrane. Vrane se sedu na njih i pokjuvaju se čeperi, ke vide. Bravi se vran ne boje.“ Kada su liberali naše bravi, su je pustili zi plota. Frane Andre je otvoril laz i je potiral na komunadu. Vani su se malo fermale, pojile saki malo trave čupice i ontrat zi korakon se naputile kuntra Komardinan, kadi je bil naš stan. Masicu za masicu su si pregjedali, namazali i ontrat pustili na komunadu. Saki brav je ostočno vil, kamo mu je poć, kada je bil lašvan. Kada su sve ovni bile lašvane, je niki rekal: „Seda gremo na Hramčići, malo počinut, niš pojis i popit se se malo razveselit.“ Konji su bile na paši, pasle su va masi, jedan kraj drugoga. Zeli smo saki svoje bisage, i podčivernice i šli na Hramčići. Namistili smo kušini i se seli, jedan kraj drugoga. Jubo Hrvaska je rekal: „Popijmo malo vina za sriću.“ Anton Dobrinčić je na to rekal,: „Neka nan bozi pomoru, kako bi nan se se ofce omrkale i kako nebi bilo čudo jalovk.“ Moj stric Osip je rekal kako su prazi jake debele i kako jimaju dosti force, pa ćuju delat svoj posal, „a i ofce jih jedva čekaju. Tutu bogi nimaju ča pomoć.“ Onton Jurov, ki je malo zakasnil i njegove bravi su drugi uredili, je rekal: „Va staro vrime se je vavik va ta namin, popilo dva žluka a tretji pjunulo z ust za sriću.“ Pere Harabajić je to potvrdil i rekal: „Udelat ćemo tako, kako su rekli i delali naši stari.“ Si su zi svojih bocunići potegnuli par žluki i ontrat tretjega pjunuli sprid sebe.“ Vinko Vicencić je zablil: „Neka bude zi sriću!“ Seda smo finili zi pušćanjen bravi. Zneli su si ono ča su jimili jizbine va bisagah. Se klali na jedan veli ravni kamik i kolo njega poredali saki svoj bocunić zi vinon. Sebestijan je rekal:“Judi komodajte se, neka saki zeme ča mu se pijaža!“ Stric Jakov Dorčić je rekal: „Najprije popijmo još par žluki pa će jizbina poć lagje zdolu.“ Zel je v ruke svoj bocunić i fanj potegnul. Drugi su mu slidili. Pere Rokov je znel zi žepa tenperin i pričel rizat hjibi, kih je bilo desetak na kupi na jenon tavajoliću. Frane Mandin je rekal: „Ja san usput pobral fanj veli mac šupjega luka, očistit ću ga pa ki će i voli neka ga zeme. Meni jako paše zi pečenin meson, a i zi siron je dobar, malo zapeče po ustih i za njin se lipo pije.“ Na tavajoliću su bile česnice česna, ke se je moralo očistit. Saki je zel komad kruha, niki sira, niki pečeno meso, niki fetu paršuta ali kaštradine a niki slanu ribu. Jubo je rekal: „Za slanu ribu se more pit!“, zel jenu slanu ribu zi pera od braskve, očistil ju zi tenperinon i zagrizal. Jil ju je zi simi kosti. Niki je rekal: „Jubo jimaš dobre zubi, kada ju moreš tako hrstat.“ Rekal je: „Kada je zgubin ću se almeno baškota najis.“ Niki je rekal na to: „Slabo ćeš jis baškot brez zubi.“ Jubo je rekal: „Ću, ću, aš ću ontrat supat.“ Pere Rokov je na to rekal: „Ja volin supat. Kladen va ćikaru, pol vina, žilcu uja, malo papra i prstohvat soli i ontra se nalijen zi malo vode. Va to močin baškot. Moja žena mi reče, kako san pijanac, ma va postiji se niš ne tuži na moju pijanos.“ Jive Barčin se je nasmel i rekal: „Lahko van mladin, ja ustajan dužan va postiji, zi supu ali brez nje.“ Mate Antičić je prišal istešo malo kašnje. Pozdravil je i rekal kako je moral prit aš to je bila stara užanca Mikulinovoga roda, „aš mi si Žici smo od Mikulinih se malo rascipali. Seda nas je almeno petnajs famej ke se poznova cipaju. Nikada su samo Mikulini ovuda pasli.“ Niki je na to rekal: „Ča je zi onimi drugimi?“ Nato je Mate rekal: „Rečite mi jedan od vas, komu ni baba, mat ali žena od žicovoga roda. Žic –a nas je sih vezala i to ne samo na Punti leh i po cilon otoku. To su bile vele fameje zi po deset, a i više ust. Muški su se ženili kadi su bile divojke za udaju, a isto tako su i divojke hodile za mladići zi drugih rodi, tako smo se pomišali. Ja jiman prazi va Golešinah i danas ću je i ja pustit zi ograda.“ Stric Jakov je pital: „Ča viste, kako je nastala va ion ova lokva ovdi?“ Si su zamučali i čekali na otvit. „Jedan put su vile tancale kolo vele babe. Malik jin je sopal i sopal, potezal je zi svoga gundula lipjan švikulance. Vile su tancale i tancale njihove veli su letile po Obzovi, Triskavcu i se do Hlama, a špušćale su se i do samoga mora priko Bojna na Vinaca, se do Prvića i Tranjeva. Va tancu su diventale žajne. Vila Runtelka je rekla: 'Kadi je on Dažjak, ki kuda god gre suzi i dela lokve i zdenci, a i naša sestra Dažjivica bi mogla malo nigdi podažjit pa bimo mogle se napit.' Vila Visna je rekla kako će ona skočit i udelat jenu velu škuju, pa će moguće vila Potočnica nutar utočit malo vode i ju napunit, pa ćemo se moć se napit friške vode. Visna je skočila visoko vajer i zi obe noge pala na zemju. Kadi je pala je bila vela jama. Dažjivica je pričela dažjit. Daž je padal zi velimi kapjami, kako patakuni. Va jami je bilo se više vode. Padalo je kako zi kabli. Jama se je napunila zi čistu, bistru vodu. Vila Pomorčica je zela rog. Začrpnula vode i ju kušala. Rekla je: 'Amamo, ka dobra voda, ovako dobre vode nisan odzdavnaj pila.' Druge su istešo začrpnule saka zi svojin rogon, kušale su i ontrat se napile. Od tada je ova lokva vavik puna čiste vode, va koj se more saki napit. Ča ste vidili, kako konji kada pridu do ove lokve samo frknu, niš ne lupaju zi spridnju nogu po vodi, leh pričnu šubito pit. Ča van to ne govori, kako je ta voda čista i dobra za pitje.“ Jive Barčin je rekal kako je i on čul više puti tu štoriju, samo jamu je udelal Dažjak tako, da je lupnul zi ruku po jenon kamiku, ki se je zabil od tofca jeno tri četire metri va zemju. Potočnica ju je napunila i od tada je ta voda bojan voda na komunadi.“ Jubo je rekal, kako je i njemu baba pravjala tu štoriju, ma va njoj su bili i maliki ki su sopli va dvojkinje, švikulance su svikulale i vile su se do jutra skakale po sih vrsih, kolo lokve. „Hramčići su ju nazvali radi toga aš su po zimi se vile zi Vučke hlmine i zi Belevića po zimi hodile ovamo na Obzovu, aš ovdi ni bilo toliko sniga i stidi, koliko je bilo na Beleviću, na Vučki i po brigih na Gori. One su skupa zi Vilenjaki ovdi jimile Hrami, va kih su se jatile i teplile. Zato i mi si jimamo na stanu hramac, kadi moremo poć va jatu a i se steplit, ako je zima.“ Moj stric Osip je rekal: „Bašta zi štorijami, aš će nan se vino zajutit, a jizbinu ćeju nan pojis tići i raznes mravi.“ Pričelo se je jis, pit, kantat i fešta od lašve bravi je trajala se do kasno popolne. Prvo se je zakantalo pismu „Popuhnul je tihi veter“ za ku je niki rekal, kako je to pisma, žalosnica aš smo zgubili boj zi Ugari, i morali priznat njihovoga kraja. Mate je na to rekal: „Da, da, ma dvi države su ustale saka pod svoju krunu.“ Niki je pital: „Kako to misliš?“ Mate je rekal: „Moj ded je vavik govoril, kako su se kraji musili, vavik prvo krunit va Pešti, a drugoč va Stolno Ninu, ki je od vavik bil stolni grad Hrvaske.“ Popili su saki žluk vina i moj otac je zakantal zi Maton „Pero orihovo“, nato su prišle tararajkavice. Jubo je zi Peron Rokon zatancal, si su se smeli. Cilo vrime su se mej sobu šalili, pili, kantali i bili si veseli. Sunce je pričelo podozrivat. Otac me je pogjedal, kada je Har zi komazeci bil fanj kuntra zahoju (zapadu) i rekal: „Pripejaj konji!“ Ja san pripejal konji. Si su saki svoga začivejili, zazubili i zajizdili. Šli smo jedan za drugin kuntra domi. Kada smo prišli doma je moj otac rekal: „Srića kako su konji pametne i su nas sih pripejale doma.“ Rasedlal san konja i je popejal va štaju. Po noći san va postiji mislil o onih štorijah i lipon običaju, koga se nebi smilo pozabit.

[1] Začarkal Rado Žic Mikulin 1951. va prvoj polovici desetoga miseca, par dan nakon fešte.

[3] Rado Žic Mikulin: „Fijolice od zece ili ciklame, doslovni prijevod od starogrčkoga. Njada je ljubičasta!“

[4] Staklena, vrbovom šibom ili slamom opletena posuda, demižon, damjana, bocun i sl.

[5] U starome Rimu Oleum Caducum --maslinovo ulje lošije kvalitete. Rimska klasifikacija maslinova ulja: Oleum Ex Albis Ulivis – ulje od zelenog ploda masline vrlo visoke kvalitete; Oleum Viride – ulje od poluzrelog ploda masline, vrlo visoke kvalitete; Oleum Maturum – ulje od zrelog ploda masline, standardne kvalitete, Oleum Caducum – ulje od maslina koje su pale na pod; Oleum Cibarium – ulje od maslina koje su počele truliti – ulje za robove, danas nije za ljudsku uporabu.

[6] Detaljnije u priči „Vela baba“ u zbirci Tugomerika, Knj. IV.: Čančarije.

[7] Baškot, prepečen kruh. Dva puta pečen kruh.

[9] Primjerice, supa je u Istri tradicionalno jelo i piće koje se spravlja od crnog vina, kruha i začina.

[10] Kamena gromada, drevni simbol plodnosti koju se ljubilo kad bi se kraj nje prošlo (Tugomerika, Knj. IV.: Čančarije).

[11] Rado Žic Mikulin: „Gundul je inštrument sličan guslama. Gusle su iz drva, a gundul od vinske tikve. Valjda jer se njime gundula, gudi, svira!“ Anton Mrakovčić Pavlić (izvadak iz zapisa 'Gundul'): „Vinsku tikvu se dokjek još ni posve suha preriže zi ostrin nožen. Kalotu, odrizani del, se rabi, kada se posve osuši, kako zdelu, za se ča rabi. Niki njoj kladu tripije (nožice) od driva, tako je stabilnija. On del ki ustane, se lipo očisti od košćic i sega ča je nutri, se do grla. Ono ča je va grlu ne rabi čistit, to ustane nutri. Urejenu tikvu se obisi i pusti pod gredami na graneli neka se pomalo suši. Odriže se mladu pokrivu (kostela), ladanju ju zovu va Istri. i ontrat rasplati na dva dela. Klade va vodu i savija va fožu, ku jima odrizana tikva, veže ju se zi špagon i pusti va hladu naka se suši. Spridnji i zadnji del je debji i va njih se zvrtaju tri škujice. Kada je suho, i pokriva i tikva, a to traja nigdi kolo tri miseci, se kola (zaljepi) zi kolu od jimele i žilin (tetive) od živa, ku delaju na Gori, i prodavaju ju va drivenih važićih po sajmih. Se skupa se veže zi špagon i pusti šetemanu dan. Kada je se takano (zaljepljeno), se va škujice kladu strune od konjskoga repa sprida, ke su priko koštruna (drvena dva prsta visoka letvica sa tri V ureza u koji uđu strune) vežene na zadnji del rascipa od pokrive. Nutar se va škuje klade trii letice (leptirnice) od drva, ke se more obraćat i tako zategnut strune, kako bi lipje svikulale svikulance. Od drugoga dela pokrive se udela lučac (gudalo), zi kin se ontrat gudi po strunan. Lučac jima istešo letice zi kimi se more zategnut struna na njen, kako bi boje gudila.“

[12] Vidjeti pjesmu „Popuhnul je tihi veter“ (Tugomerika, Knj. VII.).

[13] Leonard Eleršek: „Pero orihovo je orahov list. Kako ide ta pjesma?“ Rado Žic Mikulin: „Pero orihovo ti ne padaj name, leh ti padaj tamo kraj Dobrinja grada! Dalje ne vin! Moguće mi pade na pamet; …kadi golub jubi golubicu kako i ja svoju divojčicu, ojaj na, nine na, svoju divojčicu! To je bila najdraža pisma mojega oca i njegovoga brata Antona! Kada su joni dva kantali va našoj kući pol Punta je prišlo habat (slušati)! …Nisu ono dva goluba bela, leh su ono mladić i divojka, Pere Šaman i Marica Dorka. Brzo će se joni oženiti, va jubavi do vika živiti! Domislil san se! Pozdrav!“

[14] Kočiju boga Hara, glavnog boga Hrvata iz krčke predaje, nebeskim svodom vuku konji komazeci (Tugomerika, Knj. III.: Stari bozi nas Hrvata).