Priču „Va ion” kazivale su 1954. u Puntu na otoku Krku Ante Harabajić Luskićeva[1] i Ante Žic Osipika, a zapisao ju je Rado Žic Mikulin. Preveo ju je 2020. Leonard Eleršek[2].

U STARO DOBA (ŠTO)

U ono vrijeme naši su preci živjeli jako, jako daleko. Moj djed je znao reći da je to bilo par godina hoda odavde. Živjeli su u dolinama, pod jednom velikom planinom na kojoj je uvijek bio snijeg i s koje su na sve strane tekle rijeke. Te bi doline svakog proljeća poplavile i s planine donosile blato, koje je bilo jako rodno. Kada bi se voda povukla, naši bi zaorali sve što se dalo i posijali pšenicu, raž i ječam. Po padinama su pasli ovce i koze, volove i krave. Svaka obitelj je imala barem deset, ako ne i više konja. Kada bi nekamo putovali, vodili bi sa sobom samo kobile. Na njima su jahali, prenosili robu, a kad su bili gladni, pomuzli bi ih i pili njihovo mlijeko, koje je jako hranjivo. Tako nisu morali misliti o hrani i nositi je sa sobom, jer to bi bilo dodatno breme za konje kad je trebalo ići po strmim putovima i klancima uzbrdo i nizbrdo, što bi jako umaralo životinje. Tako su uvijek imali životinje koje nisu bile iscrpljene, pa su mogli putovati jako daleko. Ljeti, kako ne bi ostali bez vode, pravili su brane[3] na potocima i rijekama, pa bi se ondje, u mirnacima, voda dugo zadržavala. Svi su se međusobno pomagali. Živjeli su rod do roda, obitelj do obitelji. Imali su puno djece i kad bi jedan od braće poginuo ili umro, drug bi brat prigrlio njegovu obitelj i skrbio se o njoj. Nije bilo rijetko da je jedan brat imao i po tri žene u kući, svoju i još dvije od ubijene ili umrle braće, pa je tako obitelj imala jako mnogo djece, ponekad i više od trideset. Svi su radili jer se moralo živjeti. Žene su prele, tkale, plele i štavile kože, koje su rabile za sve, za cipele, čizme i kabane kojima su se pokrivali i na njima spavali. U tim krajevima su živjele koze velikih rogova. Kada bi se u proljeće jarci tukli za koze, sve bi planine odzvanjale od njihovih udaraca. Isto tako je bilo i s divljim ovcama. Ovnovi su imali velike i jake rogove i potkraj proljeća, u vrijeme parenja, po svim bi se padinama čuli udarci rogova. Ljudi su postavljali stupice i lovili ih, a mnogo bi se puta zapleli rogovima, pa bi ih tako zapletene uhvatili i doveli u sela te ih pokazivali vezane na konopcu. Susjedi koji su živjeli oko njih zvali su ih Vati, a planinu pod kojom su živjeli nazivali su Hara, jer bi svake godine svojim vodama poharala sve što nije bilo visoko iznad obala rijeka. Na toj planini stolovao je bog Har i ondje gojio svoje komazece.[4] Svakog jutra su mu ih ponovno zaprezali, jer bi se oni jučerašnji umorili, pa je trebao nove i odmorne. Ondje je uvijek bila njegova kočija, koja je sjala i koju se vidjelo izdaleka. Svojim strijelama proganjala je boga Mraka i njegove pomoćnike.^{^[5]} Sva su naselja zbog poplava bila na obroncima brda, do kojih nisu mogle dosegnuti proljetne vode. Bili su se naviknuli tako živjeti. Svako toliko bi se poneki rod odselio i otišao živjeti tamo gdje je život bio lakši. Kada bi ih se u toj dolini natiskalo previše i kad ondje nisu više mogli živjeti, otišli bi i potražili krajeve u koje bi se moglo naseliti cijelo pleme. Bili su jako bojeviti i imali su bojovnike koji su tijekom seobe jahali ispred, iza i s bokova kolone, vozili nejačad u kolima i branili ih ako je trebalo. Svi su bili dobri jahači, a djeca su od malih nogu bila na konjima kao na vlastitim nogama. Jahali su ih gole i osedlane. Podsedlice su bile načinjene od kože i drva koje se posebno za to skupljalo nakon proljetnih poplava. Što bi drvo bilo više godina u zemlji, to bi bilo bolje za izradu sedla. Svi su znali gađati strijelom. I muškarci i žene su se natjecali u gađanju. Djecu se od malih nogu učilo gađanju s nogu ili konja. Njihova sedla su imala stremen koji je visio sa strana sedla i u koji su stavljali noge. Tako su se mogli podići iz sedla i preciznije pogoditi strijelom. Lukovi su im bili dvostruko savijeni, a takvi su mogli biti kraći od jednostruko savijenih lukova. Strijele su radili od trstike. Koristili su i osti na dugim ravnim štapovima, a zvali su ih ostiji, jednako kako ih i danas zovemo. Na ostiju su pod vrhom imali zastavice, koje su bile znak svake desetine. Jedna žena je upitala: „Zar su to oni imali vojne postrojbe?“ Ana je odgovorila: „Nego što! Što misliš da su ih ondje gdje bi došli svi čekali s kruhom i solju? Morali su se boriti kako bi se naselili u nekom kraju.“ „Ma što, uvijek je bilo tako, rat za ratom, kao i danas“, rekla je ona prva. Ana joj je uzvratila: „A što misliš zašto se mušku djecu uvijek uči da se moraju boriti, kako bi mogli obraniti svoje? Pogledaj dečkića, još nije ni prohodao, a već se hvata za očevu sablju ili dugi nož. Zar nije tako? To im je u krvi, kao i ovnima i jarcima. Djevojčice se igraju s lutkicama. Zašto? U krvi im je rađati i brinuti se za djecu i muža. U krvi im je da moraju imati što više djece, kako bi rod, pleme i narod išli dalje, širili se, a za to treba puno ruku i pametnih glava.“ Ona prva je na to upitala: „Ma zar smo mi ovamo došli iz tako daleke zemlje? Neki govore, a i pjesme pjevaju, da smo ovamo došli jedni jašući, a drugi, barem mi ovdje po otocima, lađama. Naši su radili lađe od velikih trupaca koje bi bili raspilili i onda na to nadogradili bokove i palube, a dolje bi stavili po dvije gredice (kobilice)[6] po kojima su ih mogli izvući na obalu kada je trebalo. Ja ne znam sjećate li se tih brodova, koji su još u našoj mladosti na vesla plovili morem i prevozili sve što je trebalo, a iz njih su i lovili ribu. Zadnja je izgnjiljela na Velim vodama. Ljudi su s nje uzimali drvo za izradu čamaca jer je to drvo bilo jako tvrdo, skoro kao kamen, i crno poput ugljena.“ Jedna je rekla da se sjetila jedne ormanice koja je na Velim vodama bila napola u moru, a napola na obali. Bila je crna i nedostajalo joj je puno oplatnih dasaka. Na rebrima je imala velike klinove i sprijeda na ašti kljun. Druga je dodala da su njezina braća od tih dasaka napravili manji guc, koji je jako lijepo plovio. „Oni su ga svake godine premazivali paklinom,[7] te premazivali pramac i krmu ribljim uljem. Govori se da je za vrijeme Frankopana bilo puno takvih lađa koje su veslale oko otoka u parovima, jedne do Omišlja zapadnom obalom, a druge od Omišlja do Punta po Gornjem kanalu. Čuvale su otok od razbojnika. Svatko koga bi uzeli u te ormance, tako su ih zvali, dobio bi jedan zlatnik mjesečno, odoru i hranu dokle god je bio na brodu. Meni su pripovijedali da su bili lijepo odjeveni i dobro oboružani i da su bili jako cijenjeni.[8] Čula sam ja, čula, za te naše bojovnike, koji su poslije radili za Mletke. Ma što Mletke! Svi smo bili Mleci. To je bila republika i svatko je mogao doći do najvišeg čina. Puno naših je imalo visoke činove. Tako su svi naši govorili venetski i hrvatski, a u Veneciji su razumjeli sve jezike. Ondje su pristajali brodovi iz cijelog svijeta.“

VA ION (ČA)

Va ono vrime kada su naši živili nigdi dugo, dugo, moj did je govoril kako je to bilo par godišć hoda odovuda, pod jenu velu goru na koj je bil vavk snig ozgora, a pod nju su tekle rike na sve bande. Tamo su živili naši va dolinah ke su svako protuliće poplavile. Te rike i zi gore prinašale blatino, ko je bilo jako rodovito. Kada bi se bila voda potegnula, su naši zaorali se ča se je dalo i posijali šenicu, rž i žito. Po bocih se je paslo ovce i koze, voli i krave. Svaka fameja je jimila ameno deset, ako ne i više luš. Kada su kamo putovali, su vajik pejali sobu samo luše. Na njih su jahali, nosili robu i kada su bili lačni, bi je bili pomlzli i pili njihovo mliko, ko jima čudo šuštance, a zi druge strane nisu morali mislit za jizbinu i ju nosit sobu, aš to je bilo dodatno brime za konji i kako je bilo potriba hodit po prgonih i klancih zgoru i zdolu, bi to jako brimenilo živo. Tako su jimili živo ko ni bilo trudno i mogli su poć jako dlgo. Po leti, kako nebi ustali brez vode, su delali jazine na potokih i rikah i tamo bi bila va mirnacih ustala voda cilo vrime. Oni su se svi mej sobu pomagali. Živili su rod do roda, fameja do fameje. Jimili su čudo dice i ako je ki brat poginul ali umrl, je drugi brat skrbil i tendil i bratovu fameju. Ni bilo malo puti kada je jedan jimil i po tri žene va kući, svoju i još dvi od ubijenih ali umrlih brati, tako je fameja jimila jako puno, i više od trejset dice. Svi su delali aš se je moralo živit. Žene su prele, tkale i učinjale kože, ke su rabile za sve, za stupanje, škornje, za kabani, za se pokrivat i na njih spat. Va tih krajih su živile jene koze ke su jimile vele rogi. Kada bi se bile na protuliće prči tukle za koze, bi bile odzvanjale od njihovih tofci sve hlmine. Istešo tako je bilo i zi divjimi ofcami. Prazi su jimile vele i jake rogi i pod kraj protulića. Kada su se one parile, bi bilo čut tofci od prazi po svih bocih. Struki su jin kladali labore i jih ćapivali, a više puti bi se bile zaplele zi rogi i bi jih bili zapletene ćapali i pripejali va sela i kazali jih na konopcu. Susidi ki su živili kolo njih su jih zvali Vati. Gora pod ku su živili su zvali Hara, aš bi bila svako godišće poharala zi svojimi vodam sve ča ni bilo visoko na bocih. Na toj hlmini je stoloval bog Har i tamo gojil svojih komazeci. Svako jutro su mu jih poznova zaprezali, aš bi se bile od prvoga dneva strudile i moralo se je klas nove, ke su bile odmorne. Tamo je bila vavik i njegova karoca, ka je šajnala i se ju je z dlga vidilo. Zi svojimi strilami je preganjala mrak i njegovih ajutanti. Sve naseja su radi povodnji bile na bočinah, do kuda ni mogla prit vele voda na protuliće. Oni su bili navajeni tako živit. Svako toliko bi se bil ki god rod odselil i šal živit tamo kadi je bilo živjenje lagje. Kada bi jih se bilo naspravilo va tih dolinah čudo i više nisu mogli svi tamo živit, bi bili šli jiskat kraji kamo bi se moglo naselit cilo pleme. Oni su bili jako bojeviti i jimili su bojevniki ki su hodili na pohodu sprida, zada i zi boci, nejači va vozih i jih branili ako je bilo potriba. Svi su bili dobri jizdici i dica su od malih nog bili na lušu kako na vlastitih nogah. Jizdili su jih na golo i zi sedlon. Postijaki su bile udelane od kož i drva ko se je posebojno za to pobiralo po povodnjih na protuliće. Ča je drvo bilo više godišć va zemji, to je bilo boje za sedlo. Svi su znali turgat zi strilu. I struki i struke su se pripetivali va turganju. Dicu se je od malih nog učilo turgi z nog ali zi luša. Kada su jimili sedla, su rabili strimenac ki je visil zi sedla i va koga su kladali noge i tako su se mogli na konju dvignut i boje zadit zi strilu. Boguni su jin bile dvojno savijene aš su zato mogle bit kraće od jedan put savijenih. Strile su delali od trstike. Rabili su i osti na dlgih ravnih kolcih ke su zvali ostiji. Isto kako i seda zovemo. Na ostiju pod bušcen su jimili vijorice, ke su bile znak za svaku desetaču. Nika je pitala: „Ma ča to su oni jimili vojne postrojbe?“ Ana je odgovorila: „Nego ča, ča misliš, kako su jih svi čekali zi kruhon i halon kada su nikamo prišli? Morali su se borit kako bi se naselili na nikon kraju.“ „Ma ča, vavik je bilo tako. Rat za raton, kako ča je i seda“, rekla je ona prva. Ana njoj je rekla: „A ča misliš zač se muških dicu vavik uči kako se moraju tlić i kako moraju branit svoje? Pogjedaj utruka, još ni nunkih sprohodel, će se ćapat za ocovu sabju ali dlgi nož. Ča ni tako? To jin je va krvi, kako i prazon i prčon. Utruke se ćapuju za pupice, zač? Va krvi jin je rajat i se skrbit za dicu i za muža. Va krvi jin je kako moraju jimit ča više dice, kako bi rod, pleme i narod hodili daje, se širili, a za to rabi čudo ruk i pametnih glav.“ Ona prva je na to pitala: „Ma ča i mi smo od tako dugo prišli ovamo? Niki govore, a i pisme kantaju, kako smo prišli ovamo jeni jizdeć, a drugi, almeno mi ovuda po bodih, zi ladami. Naši su delali lade od velih trupci ke bi bili raspilili i ondat na to nadogradili boci i klali kuverte, a šoto po dvi gredice po kih bi se bilo ladu moglo potegnut na kraj ako je bilo potriba. Ja ne vin ako se vi spominjate tih plavi, ke su još va našoj mladosti na vesla vozile po moru i pejale sve ča je rabilo, a zi njih se je i lovilo ribu. Zadnja je žnjijala na Velih vodah. Judi su z nje zimali drvo za delat kajići aš je bilo drvo jako tvrdo, skoro kako kamik i črno kako ujen.“ Jena je rekla kako se spominja jene ka je bila napol mori, a na pol na kraju na Velih vodah. Bila je črna i falilo njoj je čudo madiri. Na korbah je jimila jene vele kjini i na ašti sprida kjun. Jena je rekla kako su nje brati bili od tih drv udelali manji guc, ki se je jako lipo vozil. Oni su ga svako leto blakali i mazali zi ličinu, provu i krmu. Za vrime Francipani da je bilo čudo takovih lad ke su rugale kolo otoka po dvi skupa, jeni do Omišja šoto vento, a druge od Omišja do Punta po Gorinjen konalu. Čuvale su bod od bućani. Svaki je bil srićan koga su zeli va tih ormanci, tako su jih zvali, aš je dobil ekul na misec, odoru i jis dokjek je bil na brodu. Meni su pravjali kako su bili lipo obučeni i dobro armani i kako jin je kabanica kantala. Čula san ja, čula, za tih naših bojovnici, ki su potlik delali za Vneci. Ma ča Vneci! Mi smo svi bili Vneci. To je bila republika i svaki ki je bil kapac je mogal prit i do najveće šarže. Čudo naših je jimilo vele šarže. Tako naši su svi govorili veneški i hrvaski i va samih Vnecih su svi razumili sve govori. Tamo su koštivale brodi zi ciloga svita.“

[1] Leonard Eleršek: „Tko je to pričao?“ Rado Žic Mikulin: „Tu priču su pričale Ante Harabajić Luskićeva i Ante Žic Osipika, a još su neke žene to znale i puno govorile o svemu tome. Susjeda Ante Harabajić Luskićeva znala je najviše priča. Kad su druge govorile, više puta bi rekla da je to već čula od oca ili djeda i da je on rekao kako je to bilo u staro vrijeme, davno, možda dvije, tri ili deset tisuća godina prije Krista.“

[2] Zbog toga što postoji nekoliko priča i pjesama istog naslova, naslovu je dodan nastavak „Hara“, po imenu gore pod kojom su živjeli Hrvati.

[5] Magla, Rosa i Studen (Tugomerika, Knj. V.: Stari bozi nas Hrvata).

[6] Zanimljivo je da dvije kobilice imaju najstariji poznati starohrvatski brodovi „Nin 1“ i „Nin 2“, koji se mogu vidjeti u Muzeju ninskih starina. Rekonstrukcija i objašnjenje u knjizi Putom Sunca (Eleršek i Žic Mikulin, 2019.).

[8] Izraz „kabanica mu kanta“ označava uglednog čovjeka, čovjeka „od formata“.