Priču „Marijana“ kazivala su u Puntu braća Miko, Benardo i Vinko Žic Osipina, a zapisao ju je Rado Žic Mikulin 1953. godine. Preveo ju je 2020. Leonard Eleršek.
MARIJANA (ŠTO)
„Marijana“, tako se zvala bracera braće Osipina, Mika, Benarda i Vićenca Žica Osipine. Miko je bio korban (kapetan), Benardo ojban (kormilar) i Vićenco strojar. Ispred Puntarske drage su vadili pijesak i prevozili ga u Rijeku, koja je tada bila sva razrušena od savezničkih bombardiranja i nakon rata ju je trebalo obnavljati.
Jednog dana kad sam bio u Rijeci, a bio je srpanj, obavio sam posao i čekao na brod za odlazak kući, u Punat. Kad sam otišao s tržnice prema luci, na Rivi Boduli[1] bila je privezana „Marijana“. Pozdravio sam. Šjor Miko me pitao: „Kamo ideš?“ Rekao sam mu: „Čekam brod.“ Nato je Benardo rekao: „Hodi s nama, mi smo na polasku.“ Skočio sam na brod i stavio na pramac moju putnu torbu. Vićenco je bio kraj motora, koji je veselo zakašljao i u ritmu tukao svoj „ta, ta, ta, ta“. Odvezali su i odgurnuli braceru. Savili su cime, pa smo krenuli prema domu. Prošli smo pokraj brodogradilišta „Lenac“, na kojem su u navozu na remontu imali jedan veliki brod. S navoza su nam mahali. Plovili smo prema svjetioniku na kraju lukobrana. Rijeka je bila puna brodova i kontejnera. Dizalice montirane na molovima neprestano su podizale i spuštale teške sanduke, kovčege i cerade[2] pune tereta. Posvud se čula škripa i kakofonija fakina koji su ukrcavali ili iskrcavali robu. Nisam mogao vjerovati kako se tako jasno čuje izdaleka. More je bilo mirno, svako toliko bi u nas lupnuo dugi lijeni val i zabijelio more. Po moru je bila tanka, kao papir fina ili još tanja zavjesica, koja je svjetlucala i mijenjala boje kada je ašta bracere rezala površinu mora. Miko, koji je bio na pramcu do mene, rekao je: „Nafta, nafta i ulje koje iscuri iz motora i raširi se po moru.“ Bracera je uzela rutu prema otoku Krku. Bila je to lijepa crvena bracera s bijelim kordunom od pramca do krme, a na pramcu je stajala glava Kosmačine s velikim očima, crnim brkovima i kosom, kukastim nosom i crvenim ustima. To je bila pulena, ukras na pramcu broda, za sreću. Pitao sam šjora Mika: „Tko je to na puleni?“ Rekao je kako su mu pripovijedali da je to bio neki veliki kralj u nekoj velikoj zemlji gdje smo nekad živjeli i odakle smo došli ovamo, neki jašući, a drugi ploveći po morima od velikih rijeka preko Mićamora (Azovsko more) i grčkih mora do Sinjmora. (Nazive Jadrija ili Jadran mi prije nismo poznavali.) Njega su se svi bojali, pa je zato bio stavljen ovdje na pramac, neka straši divlje more! Bracera je u ritmu, polako ali ustrajno, sjekla more. Za nama je ostajao trag koji su stvarali valovi i brzo nestajao. „Na moru nema tragova“, rekao je šjor Miko. Pogledao sam po braceri. Bila je jako čista. Sve na njoj je bilo dobro učvršćeno jer nikad ne znaš kada može doći veliki val i sve porazbacati ili povući natrag u more ono što nije bilo vezano. Sprijeda, pored Kosmačine, bio je kosnik vezan konopcem, na kojem je bio zamotan flok, gotovo za sam vrh jarbola. Jarbol je bio debeo i visok, a s jedne i druge strane jarbola bile su spone i viseće stube koje su ga pridržavale, po kojima se moglo uspeti na jarbol ako je trebalo. Straga su s bila dva piluna na koje je bilo privezano jedro. Piluni su bili dva metra nad palubom i s jedne i druge strane vezani konopcima škote, kako se ne bi micali i tako nekoga lupnuli za vrijeme vožnje. Benardo je bio na kormilu i držao rutu. Došli smo do Malinske i išli prema Glavotoku. Gledao sam ispred pramca. More je bilo kao ulje i prozirno poput stakla. Odjednom se desetak metara ispred pramca pojavila riba. Učinilo mi se da je tuna. Otišao sam do šjora Mika i rekao mu za ribu. Došao je na pramac, pogledao i rekao: „Velika tuna! Bilo bi dobro kada bismo je mogli uloviti.“ Nato je došao i šjor Vićenco i rekao: „Ajme, koja tuna, mora imati više od dvjesto kila. Kolike bi fete bile od nje!“ Šjor Miko je nato rekao: „Nemamo je čime uloviti, za to bi trebalo imati harpun kao što su ga imali naši kitolovci kad su po Pacifiku lovili balene.“ Okrenuo se prema meni i rekao: „To ti je kit, kako ga sada zovete. Naši bi bili išli u Amerike, prešli preko do Pacifika i ukrcali se na kitolovce. To su bili veliki brodovi s po tri jarbola. U košu na jarbolu su uvijek bili mornari koji su tragali za kitovima. Kada bi ugledali kita ili više njih, jer kitovi su po običaju bili u grupama, bacili bi u more čamce sa šest vesala i pošli za njima. Sprijeda na pramcu bio je harpunist s harpunom koji je bio privezan za veliku bačvu. Kada bi se primaknuli kitu, harpunist, koji je morao biti jak čovjek, bacio bi harpun i pogodio kita. Drugi bi brzo bacili u more bačvu na koju je bio namotan dugi konopac. Ranjeni kit bi zaronio i bačva bi počela letjeti po površini mora. Kitolovci su ga slijedili u čamcu. Kada se je kit zaustavio, isplivao bi na površinu i onda bi mu prišli. Mijehom bi mu upuhali pod kožu zrak da ne potone i onda ga povukli do kitolovca, koji bi se primakao što je bliže mogao. Onda bi otišli do nekog otoka, na kojemu bi rasjekli kita, slaninu potopili u ulje, a meso solili u bačvama. Kada je sezona bila gotova, otišli bi u luku i ondje prodali sve što su imali u štivama. Novac se dijelio na onoliko dijelova koliko je bilo članova posade, a brod je uvijek dobio trećinu jer se morao uređivati i pripremati za novu sezonu. Crešani i Lošinjani su bili jako dobri kitolovci. Njih su čekali brodovi svakog ljeta i dok nisu došli, ne bi išli na put. Na Cresu je otad ostalo prezime Balenović.“
Tuna, koja je već dugo plivala ispred pramca, odjednom je nestala. Šjor Miko je rekao: „Aha, negdje su dupini. Osjetila ih je.“ Nakon desetak minuta pojavili su se dupini. Bilo ih je desetak, skakali su i pratili nas sve dok nismo došli pod Prinbu, a ondje su i oni nestali. Prošli smo kroz Ušćac i ušli u Puntarsku dragu. Držali smo se svjetala s lijeve strane i pristali na veliki mol. Pomogao sam zavezati brod i otišao doma. Kod kuće su me pitali kako to da sam tako rano došao, jer brod dolazi tek oko sedam. Nasmijao sam se i rekao da sam došao „Marijanom“. Moja mati je nato zapjevala:
Marijana, sita i pijana,
crvenom je bojom obojena,
dobru vjetru kad raširi krila,
jedri morem kao brza vila.
U regatam' kad je regatala,
sve brodove ona pobijedila.
Moja baka je na to zapljeskala i rekla: „Bravo, kćeri!“
MARIJANA (ČA)
„Marijana“, tako se zvala bracera bracera braće Osipin, Mika, Benarda i Vićenca Žic Osipina. Miko je bil korban, Benardo ojban i Vićenco motorišta. Sprid Puntarske drage su dvizali melo i ga pejali va Riku, ka je bila sva razrušena od savezniških bobardiranj i po ratu se ju je moralo obnovit.
Jedan dan san bil va Riki va mandalinskon misecu, obavil san posal i čekal na vapor za poć doma, na Punat. Kada san šal zi mrkata, kuntra luki je na Riva Boduli bila vežena „Marijana“. Pozdravil san. Šjor Miko je pital: „Kamo greš?“ Rekal san: „Čekan vapor.“ Nato je Benardo rekal: „Hodi z nami, mi smo od patrence.“ Skočil san nutar i klal na provu moj brodcak. Vićenco je bil kraj motora, ki je veselo zakašjal i va huću tukal svoj „ta, ta, ta, ta“. Oni su odprezali i ragužali braceru. Savili su cime i partili smo kuntra domi. Pasali smo kolo škvera „Lenca“, na kon su va dogu jimili jedan veli brod na remontu. Zi doga su nan mahali. Šli smo kuntra lanterni na kraju jige. Rika je bila puna vapori i paketin. Dizalice, ke su od mala bile montirane, su drijoman dvizale i kalivale teške čavlaki, bavuli i incerade pune robe. Od svuda se je čula, škripa i kokofonija fakini ki su inbarkivali ali skrcivali robu. Nisam mogal virovat kako se z dugoga to se lipo čuje. More je bilo mirno, sako toliko bi bil lupnul va nas dugi leni val i zabilil more. Po moru je bila tanka, kako harta fina ali tanja koltrinica, ka se je šketala i kanbijevala cviti kada je ašta bracere pilila mornicu. Miko, ki je bil na provi kraj mene, je rekal: „Nafta, nafta i uje ka pride zi makin i ontrat se rastegne po moru.“ Bracera je zela rutu kuntra škoju krškomu. To je bila lipa crjena bracera zi belin kordunon, trakon od prove do krme, a na provi ji je bila glava Kosmačine zi jenimi velimi oči, črnimi mustaćami i vlasi, kukastin noson i črjenimi usti. To je bila pulena za sriću. Pital san šjora Mika: „Ki je to na Puleni?“ Rekal je kako su mu pravili kako je to bil niki veli kraj va nikoj veloj dežeji kadi smo nikada živili i od kuda smo prišli ovamo, niki jizdeć, a drugi plavajuć po morih od velih rik priko Mićamora i grških mor do Sinjmora. (Ovo Jadrija ali Jadran mi prije nismo poznivali.). Njega su se si bojali, pa je zato bil klajeni ovdi na provu, neka štraši divje more. Bracera je va huću, pomalo pa strajno, sikla mornicu. Za nami je ustajal slid koga su delale vali i ki se je brzo zgubjal. „Mori ni slidi“, je rekal šjor Miko. Pogjedal san po braceri, bila je jako čista. Se na njoj je bilo dobro šalvano, aš nikada ne viš kada more prit veli val i se rašobrtat i pobrat more ako ni fermano. Sprida z bande Kosmačine je bil baštun, ki je bil zi sajlu na kon je bil savijen flok ćapan skoro za vrh jarbula. Jarbul je bil debel, visok i zi jene i druge bande su bili sartige i skalice ke su ga držale i po kih se je moglo poć na jarbul ako je rabilo. Zada su skupa bile klajene dva piluna od jadra na kih je bilo veženo jadro. Piluni su bile dva metra nad kuvertu i zi jene i druge strane vežene zi konopi od škote, kako se ne bi micale i koga lupnule za vrime vožnje. Benardo je bil na timunu i držal rotu. Ćapali smo se Malinske i šli kuntra Glavotoku. Gjedal san sprida prove. More je bilo kako uje i ćaro kako staklo. Najedan put je desetak metar sprid prove bila jena riba. Parilo mi se je kako je tuna. Šal san do šjora Mika i mu rekal za ribu. Prišal je na provu, pogjedal i rekal: „Vela tuna! Bilo bi dobro kada bimo ju mogli ćapat.“ Nato je prišal i šjor Vićenco. Rekal je: „Amamo ka tuna! Mora jimit više od dvisto kili. Ke fete bi bile od nje!“ Šjor Miko je rekal na to: „Nimamo ju ščin ćapat. Za to bi rabilo jimit harpun kako ča su ga jimili naši balenari kada su po Paćifiku lovili balene.“ Obrnul se je meni i rekal: „To ti je kit, kako ga seda zovete. Naši bi bili šli va Merike, pasali priko do Paćifika i se inbarkali na balenari. To su bile vele brodi zi po tri jarbuli. Na košu na jarbulu su vavik bili mornari ki su koržali za balenami. Kada su ju akoržali, ali su je akoržali, aš jih je po navadi bilo više va masi, bi bili hitili more kajići i na šes vesal šli za njimi. Sprida na provi je bil harpunjer zi harpunon ki je bil vežen za jenu velu bačvu. Kada bi se bili koštali kitu, bi bil harpunjer, ki je moral bit kripan čovik, hitil harpun i zadil balenu. Drugi su brzo hitili more bačvu na koj je bil navijen dugi konop. Ranjeni kit bi bil zaronil i bačva bi bila pričela letit po škorupu. Zi kajićen su ju slidili. Kada se je fermala, bi bil kit prišal na škorup i ontrat su prišli do njega, mu zi mihon napuhnuli zrak pod kožu da ne bi fundal i potezali ga do balenara, ki bi se bil koštal ča je bliže mogal. Ontrat su šli do jenoga škoja na kon su kita rasikli, slaninu topili va uje, a meso solili va bačve. Kada je sezona bila finjena, bi bili prišli va porat i tamo se ča su jimili va štivah prodali. Šoldi se je dililo na onoliko deli koliko je bilo kipaja, a brod je vavik ćapal tretjinu aš ga se je moralo urejivat i pripravjat za novu sezonu. Crešani i Lošinjani su bili jako dobri balenari. Njih su čekale brodi sako leto i dokjek nisu prišli, ne bi bili šli na vijaj. Na Cresu je od tada ustal prijimak Balenović.“
Tuna, ka je fanj vrimena bila sprida prove, je na jedan put nestala. Šjor Miko je rekal: „Aha, nigdi su dupini. Oćutila jih je.“ Nakon destak minuti su bili na višću dupini. Bilo jih je destak, skakali su i nas kunpanjali se dokjek smo prišli pod Prnibu. Tamo su i oni nestali. Pasali smo skrozi Ušćac i prišli va Puntarsku dragu. Držali se z live bande kavaleti, svital ka označivaju kanal, i koštali se na veli mul. Pomogal san inprezat cime i šal san doma. Pitali su me doma kako to da san prišal tako rano, jer vapor pride tek na sedan. Nasmel san se i rekal kako san prišal zi „Marijanu“. Moja mat je nato zakantala:
Marijane, sita i pijana,
zi črjenin cviton ocvitana,
va dobru vitru kada raširi krila,
jidri moren kako brza vila.
Va regatah kad je regatala,
sin je drugin plavon štracu dala.
Moja baba je na to zapljeskala i rekla: „Bravo, hćerce!“
[1] Rado Žic Mikulin: „Riva Boduli je bio posprdni naziv za rivu gdje su pristajale bodulske brodi iz Krka, Raba, Paga, Cresa, Lošinja i drugih bodi (otoci). Oni su s broda ili na tržnici prodavali vina, rakiju, prošek, suhe smokve, grozdje, žižule i drva za ogrjev. To su zvali bodulsko drvo. Prodavalo se je na maci (zavežljaj od deset faši (cjepanica) drva duljine ruke). Debljina im je bila oko 8 cm!“
[2] Rado Žic Mikulin: „Incerada je imala četiri ugla na kojima su bile velike rupe u koje su se stavljale kuke na sajlama i kada je bila puna, kuke su se zategle i digle sadržaj dizalicom do vagona ili kamijuna. Jedan od djelatnika je nato otkopčao dvije kuke, a dizalica je onda potegnula ceradu i ispraznila sadržaj u vozilo.“